Gde se to izgubilo, gde je sve to nestalo, za nekoliko jeseni? Gde je vedrina kojom je Niš disao potkraj oktobra dvehiljadite, desetak dana posle petog? Ko zna gde je.

A bilo je lepo: vraćate se u rodni grad posle dužeg izbivanja u inostranstvu, lep oktobar, sunčan i svečan. Sunčani i svečani ljudi. Golim okom vidi se ogromna količina nade, i to kod ozbiljnih ljudi. Ozbiljna nada.

Drukčije ulice, drukčiji kafići, sve drukčije. Nikad pre i nikad posle nije bilo tako. Pogotovo nikad posle.

Zašto smo za kratko vreme uništili sve tragove tih dana? Kako smo uspeli? Veliki je napor potreban da iz ljudi isterate dobre misli, a nadljudski napor da ih uverite u besmislenost svake nade.

Uspeli smo.

Šta se desilo? Da li je neka kometa prošla? Da li smo ukleti? Da li smo nenormalni? Da li smo mazohisti? Da li smo neozbiljni? Da li smo pohlepni? Da li smo lažovi?

Od svega toga, samo kometa nije prošla.

Bio je to grandiozan projekat: da se za nekoliko jeseni izbriše najlepša jesen u dvadesetom srpskom veku. Jesen u kojoj su i ozbiljni ljudi mislili da smo krenuli putevima iskrenosti, poštenja, odgovornosti, prijateljstva i pravde. Aha.

Samo tim drumovima nismo krenuli, svim ostalim jesmo.

Iskrenost je postojala samo u lažnim pričama o iskrenosti.

Poštenje je ostalo deo anegdote; o čemu stalno govore one vrste dama?
Odgovornost je postala apstrakcija. Nešto kao Veliki prasak: svi znamo kako je bilo, ali empirijski nije potvr|eno. Šta je to odgovornost?

Što se tiče prijateljstva, to važi samo za familiju. Kako smo samo dočekivali svaku, i najmanju priliku, da se posva|amo. Nema života bez sva|e, dan bez mržnje je propao dan.

A pravda, pravda je ostala u pripovetkama.

Ozbiljan projekat, ozbiljna zavera: ako se setimo jesenjeg entuzijazma dvehiljadite, vidimo da to nije tako lako moglo da iščili.

Vidimo da smo bili podvrgnuti sistematičnom, organizovanom i preciznom dejstvu antitela za nadu i sreću.

Eto, tako je nestao osmeh.

Kakvi smo mi majstori za smrkavanje!