Pre nepune tri nedelje, Branki Prpi, direktorki Istorijskog arhiva Beograda, uručeno je razrešenje sa mesta direktora i rešenje kojim se imenuje za vršioca dužnosti direktora ove institucije. Odbila je da to potpiše, a u medijima je dala kratko obrazloženje da ne želi da bude predmet partijskih trgovina i neko ko će čuvati mesto dok se ne pojavi pravi direktor.

I za NT nerado govori o ovom, kako kaže, pojedinačnom slučaju, ističući da nije bitna ona, već stanje u kom se društvo trenutno nalazi. Na temu Istorijskog arhiva dolazimo mnogo kasnije, kroz analizu onoga što se trenutno dešava u svetu. I zaista, kad se sumira ceo razgovor, jasno je da je slučaj Branke Prpe samo mali primer kako vlast nije uspela da se snađe u novonastaloj situaciji, kako ne samo da nema odgovore na svetsku krizu, jer nemaju ih ni ostale zemlje, već je zaokupljena samo sobom i podelama međupartijskog plena. 

Ali, da bismo razumeli našu situaciju moramo da znamo šta se dešava u svetu koji nas okružuje.

- Niko ne razume da će iskustvo 21. veka biti sasvim drugačije za čovečanstvo od iskustva 19. i 20. veka. Više ne možete da primenjujete modele iz prethodna dva veka i zato je Bušov neoliberalizam doživeo slom. Ovo stoleće se po svemu razlikuje. Pođimo samo od demografije: 20. vek je počeo sa 1,3 milijarde stanovnika, a 21. sa 6,7 milijardi. Očekuje se da će za tri decenije biti čak 9 milijardi! Svetske političke elite moraju da objasne šta će s tolikim proletarijatom, čija većina živi u Aziji i Africi. Ako mislite globalno, suočeni ste sa zastrašujućom slikom budućnosti i nesposobnošću elita da na izazove vremena daju kreativne odgovore. Sa predsednikom Obamom na sceni je pokušaj da se 21. vek misli drugačije. Ali Evropa se, ako posmatramo situaciju u Evropskom parlamentu sa narastajućom desnicom, očigledno nije snašla.

Zašto mislite da čovečanstvo nema odgovore?

- Višak stanovništva u 19. veku rešen je tako što su zemlje koje su doživele industrijsku revoluciju svoje proletere raselile po Americi, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu. U 19. veku samo Britaniju je napustilo 5 miliona ljudi. Iz Evrope u Ameriku početkom prošlog veka godišnje se iseljavalo milion i po ljudi. A gde ćete sada da pošaljete sve te ljude? Prvi put u istoriji ljudskog roda svet je uistinu globalan. Tržište radne snage određuje Azija. Kina drži dolar i bez nje ne možete da uspostavite finansijsku stabilnost sveta.

Doskoro se verovalo da se ulaganjem u vojnu industriju visokorazvijene zemlje izvlače iz krize?

- Pokazalo se da ni ratovi više nisu u modi. Rat ne može da pokrene ratnu industriju, jer se više ne vode ni tenkovske bitke, niti se vojske masovno sukobljavaju. Ratovi se vode u gradovima i postali su gerilski, sa bombašima-samoubicama. Vojna industrija više nije zamajac proizvodnje. Ali ima još jedna stvar. Po meni, najveći živi istoričar, Erih Hobsbaum, na kraju 20. veka objavio je nešto što niko nije primetio: prvi put u istoriji ljudskog roda većina stanovništva živi u gradovima. Oni imaju i po 26 miliona stanovnika. Zamislite da pukne sistem, šta da radite s koncentracijom od 26 miliona ljudi na jednom mestu, gde ne mogu da uzoru ni lift, ni svoju sobu, a od nečega moraju da žive i da jedu? Jer civilizacija je kroz istoriju amortizovala svoje slomove tako što je imala većinsko seljačko stanovništvo, koje je mobilno. Šta ćemo danas sa građanima? Videli smo sa uraganom Katarina kako izgleda kad grad doživi apokalipsu i počne panika. Kako ćete da hranite sve te ljude i njihovu decu kada više ne bude posla? To nije nikakva negativna utopija, već realni problemi čovečanstva koji moraju da iznedre potpuno nove političke elite, nove filozofije, novu utopiju i da ponude ljudima novu nadu.

A gde smo mi u tako mapiranom svetu? Većina i dalje veruje da se nas sve to ne tiče?

- To me podseća na priču o cunamiju. Kad sedite na plaži i odjednom vidite da se sa te plaže more povuklo, ako ste normalni bežaćete koliko vas noge nose, jer ćete videti da se dešava nešto što ne možete da objasnite. Sledeće što dolazi jeste cunami! A 250.000 ljudi poginulo je tako što je gledalo u taj fenomen i ništa nije preduzelo. Naravno da naše političke elite znaju kakva je situacija u svetu i kakva je situacija sa nama, samo što to još nikom nisu rekli. A ne možeš se suočiti s bilo kojom nevoljom ako ne postigneš društveni konsenzus na način kako protiv nje da se boriš. Moraš da pozoveš građane da kroz solidarnost svih (što potencira Obama) i aktiviranje najkreativnijih potencijala dočekaju cunami. A za to je potrebna ključna osobina - odgovornost, koja nije moguća bez moralnosti. To su stvari koje su se kod nas izgubile, jer se svi valjaju u prašini. Živimo u virtuelnom svetu baš kao i u prošloj deceniji, kada smo funkcionisali „normalno“, a 120 km od nas bio je front. Zato što pristajemo na to, Srbija doživljava takav slom. Njene prethodne političke elite odgovorne su za slom, ali nadam se da su građani nešto naučili.

Utisak je, prvo, da građani nisu ništa naučili, a drugo, da političke elite možda jesu odgovorne, ali nisu odgovarale, pa zato ponavljaju iste greške!?

- Prijateljima sa kojima sam se borila protiv Miloševića, a koji su kasnije postajali ministri i menjali pogled na svet, kada bi pali sa vlasti govorila sam da ih je verovatno začaralo rotirajuće svetlo na kolima, hipnotisalo ih da poveruju da imaju božanska svojstva, da su drugačiji i bolji. Politika je oblast koja razbukti najgore osobine kod čoveka i malo je istorijskih primera ljudi koji su se s tim izborili. Ljudi pomisle da ono što važi za vas ili mene, ne važi za njih. Čak ne mogu ni da shvate otkud bilo kome pravo da ih pita za greške.

Ali istorija je pokazala da to ne može da traje večno...

- U tom neprestanom ponavljanju grešaka ljudska istorija se kotrlja hiljadama godina. Na isti način padaju sve civilizacije i sistemi. Zato prosvećeni pojedinci i kreativne ličnosti treba da povedu čovečanstvo na neki novi put, da se univerzalizuje svest da kao ljudska bića moramo solidarno da radimo da bismo omogućili život budućim generacijama.

Kako kreativni pojedinci mogu u Srbiji bilo koga da povedu kada ih sklanjaju da bi ustupili mesta partijskim kadrovima? O tome ste progovorili i Vi, i Nikita Milivojević, i Ivan Tasovac...

- Nezgodno je da čovek govori o sebi. Ali, na kraju krajeva, i ne mora da govori o sebi. Ljudski rad i doprinos su merljive kategorije. Međutim, to se u našoj stvarnosti ne meri. A ne meri se zato što ja neću da se uporedim s vama. Kada imate strah od takmičenja, to je prvi simptom stagnacije jednog društva. Oni neće da se upoređuju jer smatraju da su vrednost za sebe, da oko njih, osim njih samih, nema ničega. Pogubljeni su svi kriterijumi i svedoci smo mediokritetstva velikih razmera. Svi, zapravo, stvaramo zajednicu nemislećih ljudi. Diletanti na odgovornim mestima rađaju anarhiju i razbijaju sistem. Plašim se jer je država zasuta mnoštvom diletanata koje nije strah da brinu o oblastima o kojima ne znaju ništa! Diletantizam je opasniji od totalitarizma. Zato moramo da vidimo šta je opšti interes i gde se mi sa svojom slikom o sebi uklapamo.

I šta je, po Vama, opšti interes ovog trenutka u Srbiji?

- Da bi se rodili kreativni pojedinci koji će voditi društvo napred morate da razvijate znanje. Radila sam na tome da obogatim znanje građana Beograda i cele države, to je bilo ono gde sam ja mogla najbolje da doprinosim. Znanje jeste opšti interes. Kao pojedinac možete da kažete da niste sposobni da generalno definištete opšti interes, ali definišite ga na polju koje profesionalno najbolje poznajete. Kada novinari ne bi verovali da pišu u opštem interesu, njihovo zanimanje bilo bi besmisleno. Radićete na opštem interesu tako što ćete obaveštavati javnost i biti kritička svest jednog društva. Omogućićete javnosti da, znajući o onome šta se dešava, bude poslednja odbrana demokratije.

Ali mediokritetsko društvo voli mediokritetske medije!

- Ljudsko biće je uvek spremno da uči, samo mu se za to mora dati mogućnost, moraju mu se dati znanja. Tačno, misleći ljudi nisu ono što politika voli. Ali ono što se desilo u Srbiji početkom 20. veka bila je pobuna ljudi koji su mislili. Nije pobunu 5. oktobra izvela neka beslovesna raja, već građani s jasnim političkim stavom. Međutim, njima je uvek nekako lakše da misle da su im građani budale, da ne vide ono što oni ne žele da se vidi. E pa, vide!

Zašto onda građani ćute?

- Zato što imaju mehanizme i institucije preko kojih ostvaruju svoju volju. Kad dođu izbori oni pokažu šta misle. Ključne institucije društva koje je autonomno od države jesu univerzitet i mediji. Preko njih autonomno društvo iskazuje šta misli.

Na nedavnim lokalnim izborima društvo je reklo šta misli tako što je apstiniralo. Ali i dalje ne postoji bilo kakva organizovana sila koja bi uticala na političku elitu da promeni ponašanje?

- Pre mesec dana u engleskom parlamentu gledali smo poslanike koji se izvinjavaju jer su uzeli pare. To je pitanje časti i morala. Ovde štampa proziva ljude, ali oni misle da ne treba ni da odgovore, a kamoli da se izvine građanima što su zloupotrebili njihovo poverenje. Da bi se došlo do takvih predstavnika građana koji neće vladati, već upravljati, morate duboko da utisnete jedan etički mehanizam u društvo i svest pojedinaca. Nije istina da narod neće stati iza lidera koji govori istinu. Đinđić je govorio istinu i bio svetla tačka u istoriji ovog naroda, dao je narodu nadu da postoji nešto drugo. To što sada imamo situaciju izmešanog očaja, taštine i nemorala, ne znači da moramo da izgubimo nadu i povučemo se u odnosu na ideal kom težimo. Čovek ima pravo na sreću i država ne sme da ga sprečava da to ostvari. Ko su oni da nam oduzimaju nadu!? To što se more povuklo i što ne vide cunami, ne znači da će moći mirno da se sunčaju na plaži.