Video sam u Njujorku puno zvezda, ali nisam imao prilike da ih upoznam. Drago mi je što je Uma Turman bila u žiriju, a osim nje i Vupi Goldberg i Edrijen Brodi, Meg Rajan... Malo li je?! I niko od njih nije neka razmažena zvezda.
Ovako počinje razgovor za NT glumac Branislav Trifunović, koji se nedavno vratio iz Njujorka, sa Tribeka festivala. Film „Tamo i ovde“ Darka Lungulova, u kome Trifunović igra, dobio je prestižnu nagradu u oštroj konkurenciji filmova iz celog sveta.
Kako je bilo raditi sa Sindi Loper i Dejvidom Torntonom?
- Sa Sindi nisam imao zajedničku scenu, ali Dejvid je sigurno jedan od najdivnijih kolega. Prijalo mi je što je učestvovao u snimanju potpuno ravnopravno. To me je ohrabrilo da i ja budem smeliji i opušteniji. Dejvid se ponaša onako kako bih ja voleo da se ponašam za dvadesetak godina, i to je ključ za ovaj posao.
Možete li da napravite paralelu između rada na filmu u stranoj i u srpskoj produkciji?
- Film se svuda u svetu snima isto, samo je pitanje količine para i zahtevnosti projekta. Čak mislim da je naša beogradska ekipa bila malo bolje organizovana. Ima puno ljudi u Srbiji koji dobro rade taj posao, ne zaostajemo mnogo za svetom.
Koliko je glumcu lakše kada je u igri više para?
- Na Tribeki sam video kako Sara Džesika Parker i Hju Grant snimaju novi film, sa tri kamiona i šest kamp kućica u kojima su smešteni glumci. Taj komfor im pruža relaksiranost, da bolje odrade posao.
Vaš film govori o emigraciji. Da li talentovani i dalje moraju da odu iz Srbije da bi se ostvarili?
- Nekad je to bilo nužno, jer nisu imali drugo rešenje. Veliki je poraz da toliko pametnih ljudi ode tamo negde da pere sudove ili vozi kombi. To je teška i hrabra odluka, ali svako od njih, pa čak i oni koji su dostigli neki vrh, imaju blago pritajenu želju da se vrate. Zanima ih šta se ovde dešava, korenje ne može tako lako da se preseče i gde god da odeš - vučeš ga sa sobom.
Da li je moguće biti srećan u emigraciji?
- Mislim da je pre reč o zadovoljstvu nego o sreći. Znam puno ljudi iz Toronta koji su tamo dobro radili, ali su se vratili, i mislim da će ih biti još.
Da li Vam je Sergej pričao o nekim svojim iskustvima, zbog kojih se ne biste preselili u Ameriku?
- Dovoljna je činjenica da se on vratio.
Šta to u Srbiji škripi, pa ljudi i dalje odlaze?
- Bolje je pitanje šta ne škripi. Škripi sve i svašta. Ne bih više ni da pominjem 90-te, to je postalo floskula. Tada smo dotakli dno i iz tog gliba se teško bilo šta uspostavlja. Posledice gliba osećaju se i danas, jer ljudi koji su od tada na vlasti nisu uspeli da raščiste stvari do kraja. Mašine nam zato i dalje škripe, ali se iskreno nadam da neće još dugo.
Ko snosi krivicu za takvu situaciju?
- Ne možemo da ne krivimo političare, jer oni kreiraju zemlju. Oni bi trebalo da budu službenici građana, ali to i dalje ne shvataju. Međutim, surova je istina da je vlast onakva kakav je narod, pa smo svi pomalo krivi za ono što nam se dešava. Mentalitet nam je takav da teško priznajemo greške, a to nije ni ljudski, ni hrišćanski. Kad ih priznamo i postanemo svesni, moći ćemo da ih ispravimo.
Kako ocenjujete trenutno stanje u srpskom pozorištu?
- Svi čekamo zakon o kulturi, koji nije donet već 15 godina, što govori o odnosu svih vlasti prema kulturi. Sada je stanje šaroliko i nedefinisano, istovremeno i zanimljivo i dosadno, i lepo i glupo. Smeta mi što su neka pozorišta počela da liče jedna na druga. Prosto ne znaš gde ćeš šta da gledaš, svi se trude da se uravnoteže i prate jedni druge, niko nema hrabrosti za nešto novo.
Budući da je Vaš otac glumac u pozorištu u unutrašnjosti, da li imate uvid kakva je situacija u teatrima van Beograda?
- I dan-danas igram u Kruševcu sa predstavom „Tvrđava“, koju smo odigrali već 50-tak puta za godinu dana. Zanimljivo je koliko ljudi to gleda, nijedno pozorište u Srbiji ne može da se pohvali tolikim brojem predstava. Nemam utisak da su pozorišta van Beograda urušena. Igrali smo i po malim mestima koja nemaju teatar, i sale su bile pune. Pozorište dobro funkcioniše naročito u Kruševcu, Užicu, Somboru.
Da li mislite da u srpskom pozorištu mogu da se iskristališu prave vrednosti, ili je i dalje potrebno prikloniti se klanovima s puno para?
- To je izmišljena priča ljudi koji ne rade. Postoje reditelji i glumci koji vole da rade s nekim, znaju se dugo i svesni su da tako mogu lakše da dođu do rezultata. To ne znači da neko drugi tu neće moći da uđe. Reč klanovi je pomalo gruba, to je prenaduvano. Ja sam s Kokanom Mladenovićem radio desetak puta zato što se razumemo mnogo bolje nego da je on uzeo nekog drugog.
A na filmu?
- U bivšoj Jugoslaviji postojali su ljudi koji su određivali ko će gde da igra, sada toga nema. Ima nekoliko ljudi koji skupljaju pare i prave filmove, ali ne mislim da guraju jedne te iste umetnike.
S kojim rediteljima volite da radite i zašto?
- Volim da radim sa Kokanom Mladenovićem, a velika mi je želja da sarađujem sa Egonom Savinom.
Uspeli ste da se otrgnete iz „zagrljaja“ slavnijeg brata, šta Vam je u tome najviše smetalo?
- Da mi je smetalo, ne bih ostao normalan. Ja sam samo želeo da se bavim ovim poslom, i s takvim stavom i ljubavlju prema glumi nisam imao većih problema.
Antibušovska ekipa Film „Tamo i ovde“ sniman je i za vreme paljenja američke ambasade u Beogradu. Kako su stranci u ekipi reagovali na taj događaj? - Budalaština je da treba da mrzimo Amerikance zato što su nas bombardovali. Tokom svih ovih događanja i rata u Bosni, znam da je ovde bilo ljudi koji se se borili protiv toga, i zato bežim od generalizacija tipa „Srbi su krivi“, jer se ja ne osećam krivim. Isto tako ne mogu da krivim Amerikance, jer su i tamo ljudi dizali glas i smatrali da je ono što radi njihova vlada pogrešno. Američki glumci su došli ovde i to odražava njihov stav prema svemu što se dešavalo, što je njihova vlada uradila ne samo nama, već i šire. Cela ta ekipa iz Amerike bila je antibušovski raspoložena. Hvala im što su došli. |
Ne bih više u politiku Kajete li se zbog ulaska u politiku? Da li biste se ponovo angažovali? - Ne verujem. Mislim da je to što sam tada radio u tom trenutku bilo jedino moguće, da smo morali da učestvujemo i pomognemo ovoj zemlji. Ne bih mogao da sedim kod kuće, da to prođe pored mene i da ne reagujem. S druge strane, mislim da mi je to više odmoglo u karijeri, jer mnogi ljudi koji su tada videli da podržavam neku opciju na mene gledaju drugačije. Ne bih voleo da me ljudi definišu kroz politiku. Živimo u takvoj zemlji da nam politika viri iz frižidera, pa je nemoguće da baš budeš neupućen. Divim se onima koje to ne zanima, i verujem da je za to potrebna velika hrabrost, ali ja sam osetio potrebu da reagujem. |
Zanimljiviji su mi pravi majmuni od onih u našim TV emisijama Kako komentarišete to što mnoge Vaše kolege postaju voditelji? - Glumci koji to rade uglavnom imaju šta da rade, ali ovde nema dovoljno voditelja, pored toliko TV emisija. Ja gledam Animal planet i Travel chanel. Sve manje gledam vesti, jer me iznervira puno toga iz dnevne politike što kasnije zaboravim. Nema potrebe da se svakodnevno bavim politikom, jer ću tako umreti mlad. Bolje mi je da gledam majmune kako jedu banane, nego neke druge majmune u emisijama. - Političari znaju da ovde ima toliko neobrazovanih da je njima lako manipulisati. Prostačkim jezikom obraćaju se neobrazovanima, jer oni razumeju jezik psovki, pljuvanja, kletvi. I gde je izlaz? - Izlaz je istina. Treba malo da pričamo o stvarima koje ne upućuju na to da su uvek samo drugi krivi, već da smo i mi malo krivi, da se suočimo sa svojim problemima, greškama i strahovima, sa istinom od koje jedan deo ovog naroda uporno beži. Mnogo je lakše lajati u skupštini nego raditi nešto korisno. Od svih tih koji laju ne mogu da nabrojim jednu stvar koju su uradili za ovu zemlju, a da nisu radili za sebe. |
