Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku, već pola godine upozorava javnost i vladu na veliku bedu koja je zahvatila građane i na mogućnost rasplamsavanja socijalnog bunta. Ljudi su gladni, ljudi su nezadovoljni, sve im je gorko, uništava ih apatija...

Navodno tinja potmuli, vulkanski bes u dubini srpskog društva i grudima građana, preti da, ukoliko se izlije, sruši vlastodršce i izazove nepredvidivi preokret. Takve prognoze izazivaju slike opasnih radničkih štrajkova i revolucija 20. veka koji su menjali istoriju.
Ikonografija kojom su se predstavljali bes radnika i njihov juriš na osvajanje socijalne pravde isijavala je veliku energiju sa seksualnim asocijacijama. Na tim slikama su bili mladi mišićavi radnici, golih atletskih prsa, sa razigranim bicepsima i tricepsima na rukama koje su kidale debele lance za sidrenje prekookeanskih brodova. Stajali su snažno uspravni, moćno su se digli prezreni na svetu, ponosno visokog čela stupajući u korak sa drugaricama u skromnim haljinama, ali gordim u svom odbijanju da prihvate fetišizam robe i ostale drangulije pohlepnog sveta. Oni su predstavljali nezadrživu plimu radničkih masa što donosi novi svet, svet svetlosti i znanja i ruši uzurpacije, korupciju i pokvarenost starog sveta.

Već pola godine gledamo kako po Srbiji štrajkuju stari i bolesni radnici. Njihova protestna koračnica završava na nosilima hitne pomoći, gde primaju infuzije žuti, bledi, iscrpljeni i beznadežni. Sa svakim štrajkom njima je duša u nosu. Nema tu besa za razbijanje nepravde, već uzjogunjenosti nemoćnih da pledirajući na sažaljenje i ispunjenje njihove pravice iskamče nešto para da premoste tek nekoliko dana u životu. Njihova odlučnost ne ide u pravcu eksplozije radosne energije i rušenja omraženog i nepravednog poretka, već do pretnje da će se postepeno kasapiti dok se ne prekolju. Umesto zdrave rešenosti da se kreiraju novi društveni i proizvodni odnosi, nudi se bolest i horor.

Gde su mladi u tim ubogim socijalnim buntovima? Da li se oni zakazuju mnogo rano, pa sinovi i ćerke prezrenih u Srbiji ne mogu da ustanu iz kreveta, ili baš tada „zezaju krizu“ uz hladno pivo? Ili više vole da učestvuju u navijačkim obračunima, kvazipatriotskim destruktivnim jurišima na prodavnice? Ili su ušli u stranke da bi se preko njih uključili u opštu korupciju?

Teorijski, socijalni buntovi imaju pozitivnu konotaciju i smatra se da vode ka progresivnim promenama u društvu. Dosadašnje štrajkove u Srbiji ne pokreće želja i potreba da se stvori novi svet, već da se iz ruševina napabirče nekakva dugovanja države kojoj tada, dok su bili u punoj životnoj snazi, ili nisu smeli ili nisu hteli da kažu - Ne.