Jedna niška porodica živi u nadi za koju savremena medicina misli da, objektivno, ne može biti opravdana. Ta nada.

Porodica Nikolić je iz Niša, a najmlađi njen član, trogodišnji Mateja Nikolić, boluje od autizma. Otac i majka su uvereni da je Mateji, takoreći svakog dana, sve bolje; uvereni su još da će njihov sin, jednog dana, postati mladić i čovek kao i svi drugi; uvereni su da će probiti tu začaranu ogradu koja mu ne dozvoljava da se regularno uključi u život, igru, razgovore i smeh svojih vršnjaka.

Čudna priča. Neobičnim putevima - ljudi u nevolji uvek nalaze tajne staze - Nikolići su saznali a potom i kontaktirali izvesnog doktora Aleksandra Docenka iz Moskve. Kako li su čuli, gde li su čuli za ovog čoveka - to niko ne zna. Kako god bilo, negde su saznali da g. Docenko leči - odnosno, u najmanju ruku - bitno pomaže autističnim ljudima.

Postoje telefoni, postoji Internet, i, korak po korak, Nikolići su stigli do doktora Aleksandra Nikolajeviča Docenka, direktora klinike Primavera medika u Moskvi. Već u januaru ove godine, mali Mateja se obreo u glavnom gradu Rusije, gde je podvrgnut tretmanima doktora Docenka.

Bar za niške medije, koji pomno prate ovaj slučaj, ostaje nepoznanica kakvim se metodama u klinici Primavera medika podvrgavaju autistične osobe. Uostalom, g. Docenko kaže:

- Ne postoji generalno pravilo, i svako dete se posmatra na drugi način.

Što se medikamenata tiče, ruski doktor pominje amino-kiseline.

Toliko.

Toliko, ali dovoljno da roditelji, po povratku iz Moskve, saopšte da primećuju gotovo neverovatan napredak kod malog Mateje. Oni kažu da je stvar krenula s mrtve tačake, da je Mateja izgovorio prve reči, da je počeo da se socijalizuje i prihvata ljude iz okoline.
- Dogodilo se ono o čemu smo do sada samo maštali - kažu majka Tihana i otac Goran.
Nemoguće je, naravno, utvrditi šta je plod stvarnih poboljšanja, a šta rezultat neizmerne želje roditelja da im dete bude kao i sva ostala deca. Imajući u vidu intelektualnu i socijalnu strukturu Nikolića, tu, izgleda, ipak ima nečeg. Doduše, s druge strane, roditelji su - roditelji.

A pre neki dan, doktor Docenko je lično posetio Niš i porodicu Nikolić. Rekao je:

- Raduje me kad mogu da vidim da napretka ima, a u ovom slučaju je tako.
Uzgred, Mateja Nikolić je pošao u vrtić, gde se - u meri u kojoj njegovo stanje dozvoljava - druži i igra sa svojim vršnjacima.

Velike su tajne iznad nas: niko ne zna kako će teći autistično detinjstvo Mateje Nikolića. U celoj stvari je jasno da se nešto što bi se moglo nazvati „izlečenjem“ ili „spektakularnim pomakom“, svakako nije dogodilo.

A opet, nekih pomaka nesumnjivo ima.

Sasvim dovoljno da dirljiva želja porodice Nikolić preraste u još dirljiviju nadu.

Oni su ubeđeni da će njihov Mateja probiti tajanstvenu barijeru koja ga deli od ostale dece.