Među mnogobrojnim učesnicima simpozijuma Beogradskog psihoanalitičkog društva, sa međunarodnim učešćem, održanim pre desetak dana pod nazivom „Dr Džekil i Mr Hajd, o dobrom i zlu u nama“, bio je i Stanislav Matačić, psihoanalitičar iz Hrvatske.

Gospodin Matačić predaje studentima Akademije dramske umetnosti u Zagrebu, a u intervjuu za NT otkriva najčešće psihičke bolesti današnjice, i kaže da su za poremećene sisteme vrednosti u Srbiji i Hrvatskoj velikim delom krive pogrešne medijske politike.

Kako se pojedinac u tranzicionom društvu, gde su sve vrednosti dovedene u pitanje i ništa nije sigurno, suočava sam sa sobom?

Mislim da ova situacija konfuzije identiteta, ideala, modela međuljudskih odnosa, zbunjuje ljude i dovodi do napetosti u društvu.

Ko snosi najveću odgovornost za takvo stanje: političari, intelektualci, mediji...?

Svako u toj konfuziji nosi svoj deo odgovornosti. Sigurno je da su danas političari zvezde, veće i od estradnih zvezda. To više nije kult jedne ličnosti kao u prošlosti, već nešto nalik „celebrity“ sistemu Holivuda. I mediji su izgubili osećaj za meru. često se ljudi iz biznisa i iz medija nameću bez pravog ljudskog pokrića i lako napreduju. Ima tu svega: tajkuna, organizovanog kriminala, politikanata, karijerista... Psihoanaliza zato uči ljude da svako ima individualnu odgovornost. To zapravo znači imati identitet, nezavisnost i svoje mišljenje. Intelektualci ne dobijaju dovoljno prostora u ovakvom vremenu. Oni nisu medijski atraktivni, ljudi ne žele na TV da gledaju nekog ko pametno priča. HTV je imala zanimljiv projekat: trojica uglednih intelektualaca subotom uveče komentarisali su događaje na duhovit i elokventan način. Publici su, međutim, išli na živce i emisija je ukinuta. Publika je navikla na zabavu. Nedavno sam čitao sjajnu knjigu austrijskog filozofa Konrada Paula Liessmana „Teorija neobrazovanosti, zablude društva znanja“, koja kritikuje to „društvo znanja“. Govori o tome da nije reč o društvu znanja, već da se informacija zamenjuje za znanje. Zatrovani smo nepotrebnim informacijama, sve je manje pravog znanja, razumevanja i postavljanja pitanja o smislu. Knjiga polazi od analize kviza „Milioner“, koji je parada beskorisnog i površnog znanja, koje čak nije ni znanje nego veština pogađanja, i ističe da u TV Dnevniku postoji samo jedna važna informacija - vremenska prognoza. Ostalo je čista zabava!

Odakle potreba za crnim sadržajima u medijima? Kakvo je društvo u kojem najnegativnije informacije prodaju novine?

To nam govori da mr Hajd postoji u svima nama. Sigurno zaštićeni u toploj sobi, ispred televizora projektujemo svoje nesvesne agresivne fantazije (kod nekih možda i svesne). Tako komuniciramo s delom sebe koji nam je svesno neprihvatljiv. Većina ljudi ne bi bila u stanju da radi užasne stvari, ali ni fascinacija gledanjem nije nešto što je zrelo i zdravo. Primer su brojne TV serije sa forenzičarima u kojima ima mnogo nekrofilije. Po psihoanalizi, svi imamo i dobro i zlo u sebi. Pitanje je kako je raspoređeno, koliko čega ima, kako smo integrisani kao ljudska bića, kako prihvatamo druge... Bez toga nema poštovanja, ni prihvatanja različitosti drugih osoba i nacija.

Velika je odgovornost medija koji u tržišnoj ekonomiji gledaju samo na zaradu. Publika ne traži sama takve sadržaje, već gleda ono što joj se servira. Ljudi koji kreiraju programsku politiku morali bi da naprave drugačije programe, da senzibilišu publiku i na druge teme. Kad neko kaže „ljudi to traže“, zapravo pere ruke od svoje odgovornosti. To je uzajamni odnos koji je u današnjem vremenu otišao u perverziju. Neke TV emisije su potpuna perverzija, recimo „Trenutak istine“, ili one koje prate život tzv. poznatih, koji su poznati samo po tome što su poznati, bez ikakvih posebnih talenata ili kvaliteta. Zavirivanje u privatni život, egzibicionizam i uvredljivi komentari samozvanih modnih kritičara o tome kako se neko oblači, ispod su svakog civilizacijskog nivoa.

Današnje društvo se strahovito plaši depresije. Šta to zapravo znači?

Pod termin depresija utrpava se svašta, s ciljem da se stvori tržište za farmaceutsku industriju antidepresiva. Svetska zdravstvena organizacija nas plaši da će 2020. depresija biti najčešća dijagnoza. Bez psihodinamičkog pristupa baziranog na psihoanalizi ne možemo da razumemo šta je depresija, da ovaj termin pokriva paletu različitih stanja i uzroka. I mediji i televizija i muzika podižu nivo nadražaja kod ljudi, a onda se to brka s veseljem i postavlja kao suprotnost „depresiji“. To nije veselost, to je povišeno, hipomano ili manično stanje, koje filozof Pascal Bruckner zove „neprestana ushićenost“. A ono je ideal današnjeg vremena. Svi bismo morali neprestano da budemo razdragani i nasmejani, a ako smo potišteni ne treba da tražimo uzrok ni da rešavamo problem, već takvog stanja treba da se stidimo. Da li ste primetili da ljudi na radiju ili televiziji ne govore smireno, već povišeno i ushićeno, da se režiraju lažni aplauzi? Pop muzika ima ritam kucanja srca, 60-70 otkucaja u minutu, a tehno muzika 120 u minutu. U tome ne vidim zabavu, već beg od sebe. čini se da se ljudi plaše da pogledaju u sebe, da se boje odnosa s drugima, bola, refleksivnosti... Tenzija društvenog života podiže se hemijski ili spoljnim nadražajima izazvanim informacijom, kako bi ljudi osećali da su živi. Masa informacija kojima smo izloženi potpuno nam je nepotrebna i beskorisna.

Kako se to održava na pojedinca, u šta se on razvija?

U horor filmovima postoje scene koje uznemiravaju ljude, ali znamo da je to iluzija i pristajemo na nju. Znamo da se nikome nije dogodilo ništa strašno. Međutim, svakodnevno na TV gledamo grozote koje su se ljudima stvarno dogodile i prave leševe. To su vizuelne informacije koje oštećuju ljude. Gledaoci moraju da pokreću odbrambene mehanizme, manje ili više sazrele, umesto da urade ono što je ponekad najteže - isključe televizor.