„Jedite bogate.“
Ovim rečima su demonstranti u Londonu pozdravili učesnike samita Grupe 20 krajem marta. Bila je to parola Francuske revolucije i od njene žestine ledila se svojevremeno krv u žilama aristokratiji. Ma koliko snažan, ne znači da će današnji antikapitalistički bes dobiti razmere revolucije, mada još niko sa sigurnošću ne može da kaže kada će se aktuelna finansijska kriza završiti i na koji način. Pošto su države globalizovane u izgledu je da kriza prvo deluje regionalno i da svoje strašne posledice otkrije u najslabijim karikama svetske ekonomije. U Evropi su to istočna i jugoistočna Evropa, gde se nalazi i Srbija.
Kako sada stvari stoje, teško da bi Zapad dopustio da mu se dogodi revolucija kakva je viđena u Francuskoj 18. veka ili u Rusiji u 20. veku. Zapadne vlade su u stalnom zasedanju, a Barak Obama sa američkim establišmentom svakodnevno diže optimizam nacije pozivima na realizaciju novih razvojnih programa, od obrazovanja do svemirskih istraživanja. Početkom nedelje posetio je i sedište CIA u Lengliju i veliki broj zaposlenih podsetio, što je preko CNN mogao da vidi ceo svet, da su oni temeljna institucija u SAD i u odbrani tzv. slobodnog sveta. Obećao je da će, uprkos aktuelnoj krizi, svoje neprijatelje Amerika pobediti u trci na duge staze, mada će i eliminisati dosadašnje represivne programe i torture koji su joj bili u praksi. Ima, međutim, oštrih kritičara u Americi koji smatraju da novi predsednik previše govori i da kreira populizam, odnosno da razvija neosnovani optimizam i nevaljalim bankarima preti kaznama, što sve zajedno ne može spasiti ekonomiju. Upravo da mase ne bi nekontrolisano postale glavni akter na političkoj sceni, kritičari na Zapadu upozoravaju svetske lidere da njihovi međusobni dogovori i saglašavanja nisu dovoljni da to spreče. Od njih se očekuje da urade nešto stvarno i očigledno u interesu naroda i vodećih slojeva da bi se povratilo poljuljano poverenje i nada.
Ta lekcija, naravno, važi i za države tzv. slabe karike svetske ekonomije. I oni koji sada vode Srbiju ili učestvuju u njenom političkom životu moraju da izbegnu potcenjivanje naroda. Oni će verovatno dobiti neku pomoć međunarodne zajednice, koja će biti tek tolika da naše teškoće njima ne zadaju veće glavobolje. To ih, međutim, ne oslobađa dužnosti da svemu što država bude preduzimala ne udahnu neki veći smisao, a da se ne svede na laž ili manipulaciju.
Država sada ne sme da nas laže, niti da nam daje lažna obećanja. Upravo zato što od svih građana traži velika odricanja. Da bi građani pristali da spasavaju državu - ona mora biti vredna spasavanja i odricanja. Potcenjivanje i laganje onih koje će kriza najjače udariti, i od kojih se očekuje da žrtvuju sve da bi spasili državu i aktuelnu vlast, ne samo da je nemoralno, već i vrlo opasno za sve. Danas ne preti giljotina, ali talasi demonstracija praćeni svim oblicima kriminala i za društvo i za one koji ga vode mogu biti opasniji od giljotine.
