Onomad je po ulazima jednog bloka solitera, ali u poštanskim sanducima stanara, viđen oglas sledeće sadržine: „Starijim gospođama pružam sve vrste usluga, od razbijanja samoće do utehe. Nežnost, ljubav i pažnja se podrazumevaju, cena po dogovoru. Vaš komšija Mladen“. Ispod teksta je dat broj mobilnog telefona i nacrtano srce probodeno strelicom. Stvar je uzeta u razmatranje.

Dve bakice, još držeće u hodu i komunikaciji, koje su svakog prepodneva zajedno, sa zembiljima u rukama, išle u pazar do obližnje pijace, zastale su pored oglasa i netremice čitale tekst uz pomoć velike dioptrije.

- Koliko li godina ima taj Mladen, ja ga ne poznajem - reče jedna.

- Sigurno je mlađi od nas, ime mu je takvo. Da je naš vršnjak bio bi u čitulji, a ne u reklami.

- A dobro, šta on to nama starijim ženama konkretno nudi? Je l, da nas izvodi u šetnju kao kuče na lancu, ili da nam kupuje hranu i lekove?

- Nisam sigurna. Ova napisana nežnost me je zagolicala. Možda hoće da nas miluje, a mi da mu to plaćamo.

- A šta ako počne da se udvara i ponudi seksanje za pare?

- Ćuti, jezik pregrizla. Prošlo nas je vreme za te stvari.

- More, da nije to neki prevarant?

- Jeste, taj je - umešala se treća pristigla penzionerka, nešto svežija po izgledu od prethodnih. Sve su se znale iz viđenja, u prolazu. Ova svežija je uz zembilj držala istovetni oglas koji je pronašla u svom sandučetu, pa iako ni ona nije poznavala Mladena, osula je paljbu na njega:

- Prevarant je, nego šta. Nije on neki pošten majstor, električar ili vodoinstalater, već babofil. Voli starice iz koristoljublja.

- Vidi, vidi, šta taj ume - oglasila se ona prva penzionerka.

- Čekaj bre, da čujemo šta taj opaki čovek radi - koncentrisala se druga, a treća je nastavila optužujuću tiradu:

- Ma taj je naumio da nađe neku babu ili više njih, navodno hoće da im pomogne u staračkim danima, ali samo ako su usamljene i stambeno uknjižene. Dođe po pozivu, popije kafu, pojede bakin kolač i polaska mu, onda sklopi ugovor o pružanju nege, a posle ih obrlati.

- Ma je l, u krevetu? - uglas će one dve.

- I to ako treba. Važno je da ih privoli da s njim pred sudom potpišu ugovor o doživotnom izdržavanju. Čim odu na onaj svet, on dograbi njihove stanove i imovinu.

- Pa da ga prijavimo policiji - opet će one dve.

- Ja sam to već jutros uradila telefonom. Nek se oni bakću s njim. Robija mu ne gine.
Okupilo se tu nekoliko komšija od kojih je jedan prokomentarisao kako niko nije kriv dok ga redovni sud u ime naroda takvim ne proglasi.

- Mi smo i narod i sud - uzvrati voditeljka ovog procesa s nogu, istovremeno i tužilac i arbitar. - Taj vancaga i prevarant hoće starice da mazi i pazi, a one da mu za uzvrat prepišu imovinu. E pa neće moći, mora da ga rebnemo.

- Koliko mislite da zaslužuje? - upita prva penzionerka.

- Pa jedno deset godina zatvora - uzvrati „glavna“, kao da predsedava sudskim većem.

- Saglasne - rekoše prva i druga, kao da su članice ovog veća u svojstvu porote. Neki od prisutnih komšija pozdraviše ovu odluku neformalnog suda, a neki negodovaše. Potom se svi raziđoše i odoše svojim poslom. Zembilji zamakoše iza zidina solitera.

Bio je ovo alternativni sudski proces, a presuda je doneta s nogu. Jer, ako se u mnogim medijima objavljuje nečija krivica i pre nego što sud o tome odluči, što i obični građani ne bi bili tome skloni. Tog Mladena, ma ko da je, proglasiše krivcem i odrapiše ga do balčaka. On to i ne zna. Njegov reklamni oglas je skinut, zgužvan i pušten niz vetar. Kiša je toga dana počela nesnosno da dobuje po pločniku. Kažu da će se razvedriti.