Sve možemo da obesmislimo, baš sve. Iz čista mira, eto tako, da obesmislimo. Naređali se neki događaji ovih dana, ovim redom.

Najpre je Ministarstvo ekonomije obesmislilo regularnu ideju da se pomogne firmama koje će, kad po sudskim presudama kamatirano isplate zaostale plate radnicima, morati da prodaju i mašine i hale; a onda, dabome, ni od firmi ni od radnika nema ništa.

I umesto da strpljivo traži puteve da se to ne desi, Ministarstvo šalje javnu preporuku da sudovi zastanu sa presuđivanjima takozvanih radnih sporova. Umesto da razgovaraju i pregovaraju, umesto da misle i smišljaju, umesto da traže rešenja, državni činovnici nalaze ekstremno glupu kombinaciju: pritisak na sudsku vlast. Naime, neverovatna „preporuka“ nije bila ništa drugo do direktno rušenje jednog od tri stuba parlamentarne demokratije koju, jel’ tako, čine zakonodavna, izvršna i sudska vlast.

I naravno da su sudovi, na čelu sa Vrhovnim, glatko i, što bi se reklo, sa indignacijom, odbili svaku pomisao da se priklone koliko trapavoj, toliko i opasnoj preporuci.
Tako je jedna dobra ideja (spasavanje ugroženih firmi) u startu potpuno obesmišljena.
Idemo dalje: obesmišljena je i sveta građanska dužnost da se računi za komunalije moraju plaćati. Odavno po narodu nije rasuta tolika količina osionosti, bahatosti i nemilosrdnosti, kao što je bio slučaj sa već čuvenim pismima Infostana poslatim na adrese stotina hiljada Beograđana.

I opet, u osnovi, imamo ispravnu nameru, ali način na koji to želimo da izvedemo vodi u fijasko. Ne samo što nećemo naplatiti dugove i šajlokovske kamate, nego ćemo dobiti i nove fanove neplaćanja obaveza.

Samo zato što smo - u vremenima koja zahtevaju delikatnost, oprez i pažnju prema sirotinji - krenuli na tu sirotinju silom, đonom, bezobrazlukom i nemilosrdnošću.

A u Nišu, u Nišu je uspešno obesmišljena čak i institucija štrajka glađu. Dakle, kad god se nekom nešto ne sviđa, taj preko svih medija najavi da prestaje da uzima hranu. Kao da je to nešto obično, rutinsko i svakodnevno, kao da to nije krajnji, tragičan metod da se neki veliki cilj postigne.

I tako, u nedelju dana, „štrajkovali su glađu“ neki studenti (hoće da smene direktora klinike) i neki taksisti (hoće da isteraju „divljake“ sa ulica).

Niti su to bili pravi povodi, niti su to bili pravi štrajkovi, niti se neko zbog toga uzbuđivao. Već posle dan ili dva sve se završavalo, ako je uopšte i počinjalo.

I šta sada imamo? Imamo situaciju da više niko ne uzima za ozbiljno najave štrajkova gladovanjem, niti neko misli da stvarno postoje namere za takvu vrstu protesta.

Obesmišljeno.

O b e s m i š lj e n o.