Noru Belof sam upoznala preko novinara Zorana Petrovića Piroćanca, koji je u to vreme uređivao tabloid Mladost. Prvi put od zabrane ulaska u Jugoslaviju, 1985, Nora je posle promene vlasti odlučila da dođe i vidi šta se dešava. Kontaktirala je s raznim ljudima. Bilo je to 1990. godine.
Ovako počinje priču za NT čuveni prevodilac Zora Čavić-Ilić. Upravo u njenim fiokama stoji prevod Norine knjige „Trula (ili napukla) zaostavština Josipa Broza“, koju nikad kod nas nije uspela da objavi. Kaže, ljudi su joj obećavali objavljivanje, a onda, kad bi pročitali knjigu, odustali bi iz straha:
- Nora je bila gost kod mene u kući. Vodila sam je na veliki skup SPO u Centru „Sava“ (Prvi sabor stranke pred izbore 1990, prim. aut.), na kom je govorio Vuk Drašković, u to vreme neprikosnoveni opozicioni lider. Odjednom se okrenula i rekla:
„Mislim da je jedini čovek koji ovde može nešto da uradi Zoran Đinđić“.
Britanska novinarka želela je da se sretne i s Milovanom Đilasom i Dobricom Ćosićem. Đilas joj je zakazao sastanak u svom stanu u beogradskoj Palmotićevoj ulici.
- Malo su pričali o Aleksi, a onda je ona rekla: „Izgleda da će ovde biti veliki haos“. Odgovorio je: „Vidite ovo oko Kosova, sigurno će izbiti rat“. Ja sam se šokirala: „Rat? Pa, šta će biti onda?“. Rekao je: „Onda će zemlja potonuti i biće kao u vreme NEP-a“(ekonomski program zemalja istočnog bloka i Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, prim. aut.). Pitala je da li može da pomogne da se sve ne sruši i da ne dođe do građanskog rata, pomenula je da je Daglas Herd njen školski drug, da joj je brat ser Maks Belof, član Gornjeg doma. Đilas je uzvratio: „Mislim da će izbiti građanski rat“.
Dobrica Ćosić je u to vreme bio u Crnoj Gori, na dodeli Njegoševe nagrade, ali je poručio da ga Nora Belof i Zora Čavić-Ilić sačekaju u SANU.
- Prevodila sam razgovor. Ona ga je upozoravala: „Bojim se da će se desiti strašne stvari, ovo je ipak Evropa!“, a on je rekao: „Kosovo je tu u pitanju i ja mislim da rata mora biti”“. Nora je odgovorila da ne može da veruje šta čuje i opet je ponudila pomoć, ali uzalud.
I Dobricu Ćosića i Milovana Đilasa britanska novinarka znala je sa svog studijskog putovanja po Jugoslaviji 1984. Tada se, pripremajući upravo knjigu „Trula zaostavština Josipa Broza“, srela s nekoliko disidenata, među kojima su i Đilas i Kosta Čavoški, koji je tek izbačen s Pravnog fakulteta. Zbog tog „druženja s neprijateljskim elementima“, kako je stajalo u obrazloženju, ondašnje savezne vlasti prognale su je iz zemlje i zabranile joj ulazak na pet godina, Nora je sve vreme pravila beleške razgovora koje je vodila. Te beleške je stalno nosila sa sobom, ali ih je i prekucavala u Londonu.
- Tog dana kad su joj upali u hotelsku sobu u Beogradu i uzeli pasoš, pokupili su joj i beleške i kontakte, ali se uopšte nije iznervirala. Rekla mi je naknadno da su joj sve kopije, čak i imenika, dobro sklonjene u Engleskoj - kaže Zora Čavić-Ilić.
Tokom te posete, Nora Belof je za beogradske medije izjavila da velike nade polaže u tadašnjeg premijera Antu Markovića, čiji je ekonomski program smatrala poslednjom nadom za Jugoslaviju, ali se plašila da za njegove reforme ne postoji nacionalni konsenzus. Pokazalo se da je bila u pravu.
Jedna od njenih poslednjih poseta bila je 1996, kad je donela pomoć Dečjoj klinici u Tiršovoj ulici. Već sledeće godine je umrla.
Nora Belof: Kako je Tito obmanuo Čerčila U knjizi „Trula zaostavština Josipa Broza“, Nora Belof navodi da su se saveznici, odnosno Čerčil, birajući između Tita i Draže Mihailovića, opredelili za ovog prvog pre svega zbog fabrikovanih informacija koje su stizale do engleskog premijera. Iza ove obmane stajali su ruski špijuni i britanski simpatizeri komunista instalirani u SOE (Britanski obaveštajni štab) u Kairu. Preko njih su do engleskog ratnog vođstva stizale lažne informacije o partizanskom brojnom stanju i ratnim dejstvima. Ali, pitanje je da li bi komunisti i njihovi simpatizeri u Kairu išta uspeli bez dvojice britanskih oficira, Čerčilovih ličnih prijatelja, kapetana Vilijama Dikina i brigadira Ficroja Maklejna. Obojica su potpuno bila na strani partizana. Dikin je u to vreme bio Čerčilov lektor, jer je premijer pisao o životu vojvode od Marlboroa. Maklejn je bio torijevac i član parlamenta, neustrašiv avanturista, predvodnik britanske misije kod partizana. Epska priča o „viteškoj gerili“, kako su britanski oficiri opisivali partizane, podgrevala je Čerčilovu maštu. Bil Hadson, od 1941. posmatrač u Mihailovićevom štabu, bio je svedok, kad je 1943. dobio naređenje da pređe kod partizana, kako jeTito obmanjivao Dikina. Dikin je imao ograničeno kretanje i nije znao za poduhvate na širem području, gde su se partizani manje borili protiv Nemaca, a mnogo više protiv četnika. U Kairu su ključni ljudi bili posvećeni „komunističkoj stvari“. Kako su baš oni do 1944. držali i britanske i američke obaveštajce pod kontrolom, bili su u idealnom položaju da prave izbor informacija i određene šalju u London, a druge odlažu u fioku. Jedan od komunista, vešto ubačen u Kairo, bio je Džems Klugman, jedan od najstarijih članova Britanske komunističke partije. Klugman je kao španski oficir prvo služio u Kairu, a potom u Bariju, rukovodeći protokom ljudi i materijala u Jugoslaviju i nazad. Posle rata, za vreme sukoba Tito - Staljin, Klugman je napisao knjigu kojom se stavio na Staljinovu stranu! Klugman je pohađao koledž sa Donaldom Maklinom, i deo svoje mreže mogao je da isplete zahvaljujući starom društvu u kom je glavni bio Endrju Bojl, a najpoznatiji članovi iz Forin ofisa Entoni Blant, u Odeljenju MI5, Kim Filbi u MI6 i Gaj Bardžes u Odeljenju za politički rat. Prvo u Kairu, a potom u Bariju, čuvane su mape sa unapred ucrtanim velikim delom Jugoslavije koji su „oslobodili“ partizani. Međutim, većinu tih područja činile su neprohodne planine i šume. Nekoliko oficira za vezu koji su ostali kod Mihailovića tvrdili su da je deo tih teritorija pod kontrolom Mihailovića. Posle više čarki s rukovodstvom SOE, ti oficiri za vezu, kad su se vratili u Kairo, videli su da su odaje s mapama zaključane! Partizani su potpunu Čerčilovu naklonost zadobili između 1943. i 1944, a tome su i sami doprineli nekolicinom impresivnih vojnih akcija u tom periodu, ali i Maklejnovim izveštajem od 16. novembra 1943, koji su mnogi saradnici kasnije opisali kao „razbijački“. On u njemu traži napuštanje Mihailovića i neograničenu vojnu i propagandnu pomoć Titu. SOE kampanju protiv Draže Mihailovića počinje u martu 1943. Bez obzira na apele britanskih oficira za vezu, četnicima je pomoć u naoružanju i definitivno obustavljena u novembru 1943. Zanimljiv je jedan dopis koji je Hadson te godine uputio u Kairo. Mihailovićevi oficiri su puštali britanske obaveštajce da slobodno šetaju i kontaktiraju sa seljacima. Međutim, kasnije, u partizanima, bili su pod stalnim nadzorom. Hadson je čak potegao pištolj na mladog partizana kad je pokušao da ga spreči da napusti logor. Kada je SOE čula za sukob, stala je na stranu partizana, a Hadsonu je naređeno da odašiljač preda drugom britanskom oficiru naklonjenijem Titu. Hadson je uzvratio porukom: „Barem se uzdržite od izdajničkog ponašanja prema sopstvenim oficirima na bojištu, takvo ponašanje ne priliči ni prostitutki, a pogotovo ne obaveštajcima SOE“. Tek u maju 1944, kada se već odlučio za partizane, Čerčil je pozvao u svoj letnjikovac Bila Hadsona, i otkrio mu da sumnja u šefove kairske SOE. Hadson se sećao da mu je premijer poverio da su u Kairu lažirali izveštaje, uništavali podatke i da je ogranak SOE bio „leglo smutljivaca“. Međutim, Čerčilove sumnje nisu uticale na to da Englezi ipak ponesu veliki deo odgovornosti za blajburški pokolj i deportaciju oko 18.500 četnika i domobrana koje su na prevaru vratili u Jugoslaviju, gde će proći torturu i masovne egzekucije. |
Pisala o etničkom čišćenju Srba sa Kosova Roditelji Nore Belof bili su ruski Jevreji, koji su se 1909. doselili u Englesku, gde je Nora 1919. rođena kao treće od petoro dece. Tu su promenili prezime Rabinovič u Belof. Završila je istoriju na Oksfordu. Za vreme Drugog svetskog rata radila je u Političkom obaveštajnom odeljenju u Forin ofisu, a posle rata u britanskoj ambasadi u Parizu. Odatle se otisnula u novinarske vode: radila je za Rojters, Ekonomist i Observer, za ovaj poslednji kao dopisnik iz Vašingtona, Moskve i Beograda. Bila je ekspert za Balkan, i koliko god da je oštro kritikovala titoistički režim, posle Titove smrti bila je naklonjena Srbiji. Autor je knjige „Jugoslavija - rat koji se mogao izbeći“ i koautor istoimenog filma, u kom raspad zemlje tumači nasilnom secesijom Slovenije i Hrvatske. Krivicu za ratove pripisuje Nemačkoj, koja je naoružavala Hrvatsku, kao i američkoj politici na Balkanu. Kritikovala je i Dejtonski sporazum, kao prevaru i Srba i Muslimana i Hrvata, a Ričarda Holbruka je nazvala „šoumenom kockarskih instinkata“. Jedna je od retkih stranih reportera koja je pisala o etničkom čišćenju Srba sa Kosova, još od 60-tih (prvi put ga posetila 1979). |
