Negde doda, negde oduzme, to vam je sudbina. 

Mariji Zlatanović iz Niša je, ta sudbina, dodala mnogo toga: natprosečnu inteligenciju, talente, retku lepotu. Retku, duboku lepotu, onu koju su umetnici od vajkada pokušavali da naslikaju tražeći savršenstvo ženskog lica i stasa.

Iako ima samo petnaest godina, u Marijinom pogledu naći ćete senku tajne Mona Lize, u licu otmenost i spokoj nekoga ko je hodao Svetom zemljom, u figuri siluetu Anđeline Džoli.

Sudbina joj je mnogo dala, a oduzela samo jedno: sluh. Marija Zlatanović, posle komplikacija na porođaju, ne čuje. Živi u apsolutnoj tišini, u bajci svojih crteža, i u snu koji joj svake noći šapuće da mora da upiše umetničku školu. Ali, kako?

Kako, kad upravo završava specijalnu školu za osobe oštećenog sluha (naravno sa hiper odličnim uspehom), kako kad u umetničku školu ne mogu učenici koji ne čuju - takva su pravila - uprkos tome što Marija smatra da bi reči profesora uspešno čitala sa njegovih usana? Kako kad pravila ne priznaju tu veštinu?

Mariji Zlatanović je ostalo još malo vremena: kad završi osnovnu specijalnu školu, moraće da se upiše u srednju specijalnu školu, u kojoj se učenici obučavaju da rade jednostavne zanate.

Sigurni smo da bi Marija bila izvrsna krojačica ili tkalja, ali ona, uz svo poštovanje prema zanatima, ne može protiv sna. Ona vidi boje i oblike, štaviše, kaže da čuje boje i oblike. Ona to ne može da kaže razgovetno: osobe koje ne čuju ne govore kao ostali ljudi. Marija se izražava u slogovima, i znatan napor morate uložiti da je razumete. Marija je, kao i svako talentovano dete, jako emotivna: pri navali emocija postaje potpuno nerazumljiva okolini.

Za Marijom se okreću dečaci i mladići, mnogi tinejdžeri koji su je sreli ili videli imaju nemirne noći, ali šta vredi kad Marija ne čuje mobilni, šta vredi kad Marija udari u zid kad hoće da nešto lepo kaže. Ona svoje najlepše reči izgovara kroz crteže.

I sad, priča o Mariji Zlatanović može da se završi ovako, dosta tužno, jer uvek je tužno kad se igra sudbine ispreči snovima. Može da se završi ovako, ali ne mora.

Ne mora, jer živimo u 21. veku, u vreme čudesnih izuma i tehnologija. U vreme, dakle, kad postoje aparati koji bi prelepoj devojčici - svi lekari se slažu - vratili sluh i lagano je izveli iz deprimirajućeg sveta tišine.

Živimo u 21. veku, ali živimo u Srbiji. Marijina porodica spada u one čija primanja su dovoljna za plaćanje komunalija. A napredni slušni aparat košta 170.000 dinara.

Sto sedamdeset hiljada dinara košta san talentovane niške tinejdžerke.

Sto sedamdeset hiljada dinara košta budućnost Marije Zlatanović.

Sto sedamdeset hiljada dinara košta korekcija jedne sudbine.

Gospodo, samo sto sedamdeset hiljada dinara...