Ne menja se samo istorija i sistem vrednosti, već i ljudi, njihove sklonosti i apetiti. Nekad se hajdukovalo po gorama i dolovima da bi se od haračlija povratio plen oduzet od sirotinje raje. Vekovi su izbrusili hajduke kao narodne junake, a i jataci, iako skriveni, delili su njihovu slavu. Sve je to ostalo u epici i stihovano u desetercu.

Ali, stigla su druga, zlehuda vremena. Danas se hajdučijom zovu razbojništva koja su po gradskim ulicama toliko učestala da im se ni broja ne zna. Ne čine se samo pohare po bankama, poštama i menjačnicama, već su žrtve i obični građani. Na meti lopova su njihove torbe, džepovi, novčanici, ali i mobilni aparati. Tuđe vrednosti otimaju da bi drogu pazarili. Fiksanje je stvarnost.

Odavno se ne gusla o junaštvu po carskim drumovima, o časti i svetlom oružju, već se naveliko u medijima pripoveda o uličnim prepadima, bejzbol palicama i špricevima. Nema više stihova i rime, sve je proza i groza. Herojstvo je minulo, heroinci su na sceni.

Bolest zavisnosti od opojnih droga dostigla je neslućene razmere. Mnogi koji su ušli u tu mračnu zonu bili su klinički ili sudski pacijenti. Najčešće i jedno i drugo. Jer, ko god konzumira teške opijate, a to košta, obično se upušta u otimačine kažnjive po zakonu. I pre nego što akter takvog zlog čina bude otkriven, pribavljeni plen utapa kod dilera, gde se snabdeva opasnom praškastom materijom ili tabletama koje psihu razaraju.

Saša (23) jedan je od onih koji su ušli u svet kriminala usled zavisnosti od heroina. Nedavno je osuđen na četiri godine zatvora uz meru bezbednosti obaveznog lečenja od narkomanije. Studije na nekoj višoj školi je okačio o klin, a tim putem je krenula i njegova devojka, vršnjakinja Nela. Pošto im džeparac od roditelja nije bio dovoljan za sve izdašniji konzum droge, Saša je odlučio da tuđe džepove prazni. Nela u te akcije nije odlazila, sedela je kod kuće i čekala povratak momka da bi se zajedno opakom užitku predali. Saša je prolaznicima otimao novac uz pretnju pištoljem, katkad palicom ili iglom od šprica. Nikad nije otkrio imena onih od kojih je potom kupovao opijate, samo nadimke. U stanu devojke Nele razmeravao je potrebnu dozu i tonuli su u seansu. Jednom se tako predozirao da mu je hitna pomoć jedva spasila život. Kad se oporavio, verovao je da će se poroka rešiti.

Međutim, brzo je upao u apstinencijalnu krizu koja ga je naterala da opet posrne. Odavno je prestao da gospodari svojim ponašanjem, droga ga je uzela pod svoje. U takvom stanju je ponovo izašao na ulicu i usred dana napao jednu ženu tražeći novac. Oboje su se tresli, potvrdili su očevici pred sudom - žrtva od straha za život, razbojnik zbog krize. Tek kad su shvatili o čemu se radi, solidarni prolaznici su reagovali. Žrtvu su smirili rečima ohrabrenja, dok su razbojnika ojadili ćuškama po glavi i telu. Zatim su ga izručili dozvanoj policiji, mada je privedeni Saša morao i na medicinski tretman. Onda je zalegao u aps, gde je propevao i o ranijim hajdučijama. Njegov fotos je objavljen u medijima, pa su se javile prethodne žrtve koje su ga prepoznale.

I pošto je istraga okončana, optuženom Saši stavljeno je na dušu više pomenutih zlodela. Devojku Nelu nisu teretili ni on ni javni tužilac. Niti je saučesnica, niti jatakinja. Kao svedok je potvrdila da joj je momak davao heroin na uživanje, ne znajući na koji je način pribavljen. Saša je priznao krivicu, pokajao se i rekao da mu je zdrava budućnost jedino rešenje. Završiće studije i nastaviti pošteno da živi. S hajdučijom je kvit, ona je uzrokovana zavisnošću od droge. Neće više da bude ni heroinac. Biće heroj ako se od toga izleči.