Sistemom eliminacije - izbeći vizne komplikacije, ali i pomiriti želje i mogućnosti - student prava Miloš Naumović iz Beograda došao je do nesvakidašnje i neobične destinacije za odmor: Gruzija.

Upozorili su ga da bude oprezan, jer se tamo praktično do juče ratovalo, ali on je, krstareći nekadašnjom sovjetskom republikom, često na to zaboravljao okružen gostoprimljivim narodom, koji ga je podsetio na Balkance.

Njihovo siromaštvo i nizak standard nije primećivao na prvi pogled:

- Bio je to za mene kulturni šok, ali ne preveliki, jer me je Gruzija pomalo podsetila na Albaniju, u kojoj sam bio. Generalno, zemlja više podseća na Evropu nego na Istok. Pa, recimo, glavni grad Tbilisi ima metro, a Beograd ga nema.

Osim delova prestonice u kojima je komunizam ostavo traga i na arhitekturi, prisutni su i oni sa starijim građevinama, dok su moderne tek u povoju. Malo je i luksuznih hotela, a oni lošiji su, zbog nerazvijenog turizma i slabe ponude, nametnuli neopravdano visoke cene.

- Stigao sam kasno uveče. Svi natpisi oko mene bili su na njihovom pismu, koje podseća na arapsko. Engleski skoro da i ne govore. Zato sam morao da pristanem na ponudu taksiste, kojem sam jedva objasnio koji hostel tražim. Odvezao me je tamo, a kad sam mu platio, tražio je i od vlasnika hostela da se „ugradi“ u cenu prenoćišta, jer me je baš on odvezao kod njega!

Srećom, Milošev vodič bila je Meri, devojka koja govori engleski. Upoznala ga je sa lepotama Tbilisija i okoline, odvela na tvrđavu Narikala, koja se uzdiže iznad grada. U njoj je najveća botanička bašta u tom delu sveta, a na vrhu utvrđenja spomenik Majke Gruzije i zaštitnice Tbilisija.

Iz prestonice je beogradski student otišao na nekoliko dnevnih izleta:

- Mcheta je bila prva istorijska prestonica Gruzije, ima nekog antičkog duha u njoj. Tu je i jedno od najsvetijih mesta u ovoj zemlji - katedralni hram Svetichoveli, gde su sahranjeni gruzijski kraljevi. Gruzini su tu 317. godine prihvatili hrišćanstvo, pa je Mcheta i danas sedište Gruzijske pravoslavne crkve.

- Potom sam bio u Goriju, Staljinovom rodnom mestu, koje su Rusi 2008. sravnili sa zemljom. Ipak, u varošici je skoro sve obnovljeno. Mesto mi je delovalo impresivno zbog kompleksa u Staljinovu čast - muzeja, koji zaista ima mnogo podataka, zapisa i fotografija, njegove rodne kuće i privatnog vagona, koje je koristio za sva putovanja. 
Sledeći cilj iz Tbilisija bila je planina Kazbegi, i u njoj crkvica Cminda Sameba. Kad se popeo do nje, naš sagovornik je zamislio želju, jer meštani veruju da će se onom ko iz podnožja dođe peške ona i ostvariti. Kaže da nikad nije sreo religioznije pravoslavce. Molitve su obavezne, a sveta mesta vikendima prepuna.  

Očekujući ratnu atmosferu, putnik iz Beograda stigao je i u Zugdidi, mali grad na granici sa Abhazijom, jedino odakle postoji prevoz za Svaneti planine:

- Zatekao sam, međutim, miran gradić. Vidi se da je rat uzeo maha nedaleko odatle, pun je izbeglica, ali nema vojske i uništenih zgrada. Pošto sam stigao mnogo pre polaska minibusa koji zovu „maršutka“, najčešćeg prevoznog sredstva u Gruziji, vozač me je poveo u kafanu, gde sam bio svedok ispijanja prilične količine votke. Uprkos tome, kasnije nas je vešto vozio uskim, neasfaltiranim putem uz planinske serpentine. U jednom momentu se zaustavio i sve muškarce iz vozila pozvao na doručak, koji je sam platio. U tim ruralnim delovima ljudi su veoma patrijarhalni i žene žive povučeno.

Zaustavio se na oko 2.500 metara nadmorske visine, u selu Latali, gde su ga ugostili Magda i Zuruv. Na obroncima Svaneti planina porodice žive sve do zime, baveći se seoskim turizmom i stočarstavom, a onda se spuštaju u podnožje, da ne bi ostali zarobljeni u snegu.

Miloš veruje da ove planine mogu da postanu atraktivni ski centri. Sada su tu kratke staze, bez modernih žičara, poznate uglavnom samo Rusima i „bekpekirima“ koji lutaju svetom:

- Ova regija je čuvena po stotinama takozvanih svanskih kula za odbranu, kojima se Gruzini diče. Samo u Mestiji, centru regiona, ima ih oko 40. One su ponos i snaga, veruju da ih baš zahvaljujući njima niko nikada nije osvojio, iako ja mislim da je razlog, zapravo, nepristupačan teren.

Sa visokih planina Miloša je put odveo na Crno more, u Bantumi. Iako kaže da se obala ne može ni uporediti sa turskom i bugarskom, proveo je tamo nekoliko nezaboravnih dana, brčkao se, ali i izlazio uveče, što je mogao da radi samo u Tbilisiju.  

Gruzini su ga oduševili gostoprimstvom. Tokom dvonedeljnog boravka mnogo je popio i pojeo na njihov račun, našao prenoćište bez problema. Iako jedva progovaraju engleski, ljudi se utrkuju da razovaraju sa strancima. Koliko je samo životnih priča čuo u vozovima... U njima je prepoznao i žal za starim vremenima komunizma. Iako je svuda slušao priče o poslednjim ratnim događajima, teškom životu i malim platama, najviše bola na njihovim licima video je kad su govorili kako im deca nezaustavljivo odlaze iz zemlje trbuhom za kruhom.