Drhtaj u nogama sredovečnog baletskog umetnika na sceni dok izvodi piruetu sa strahom da ne poklekne pod nagomilanim bolovima umornih zglobova, ovih dana dobio je i svoj odraz u grču zabrinutosti na njegovom licu.

Novi Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju predviđa manje povlašćenih penzija od, do sada, postojećih oko 146.000. Na prekor MMF o tome kako je u Srbiji isuviše mladih penzionera, brzo se odreagovalo formiranjem radne grupe koja ima zadatak da preispita koliko je posao zaposlenih u vojsci, policiji, BIA, rudnicima... zaista težak.

Na udaru su i baletski umetnici. Prema sadašnjim propisima oni imaju priznat beneficirani radni staž, i to 18 meseci za godinu dana radnog staža sa starosnom granicom za odlazak u penziju od 50 godina života.

- Ni trenutno rešenje nije povoljno za baletske umetnike, s obzirom na to da igrači posle 40. godine psihofizički i zdravstveno nisu u mogućnosti da ravnopravno sa mladim kolegama učestvuju u predstavama i ispunjavaju tehničke i estetske kriterijume profesije. Treba naglasiti i da se većina baletskih umetnika može smatrati invalidima nakon završenog radnog veka, s obzirom na brojna profesionalna oboljenja, kao i da troškove lečenja najčešće snose sami - kaže Smiljana Stokić, balerina Narodnog pozorišta i potpredsednica Udruženja baletskih umetnika Srbije (UBUS).

Ona pojašnjava i da ova situacija onemogućava zapošljavanje mladih i talentovanih igrača, čime se dovodi u pitanje svrsishodnost postojanja baletske škole. Zbog poremećene dinamike zapošljavanja mladih i odlaska starijih igrača u penziju, generacije koje izlaze iz škole primorane su da posao traže i u inostranstvu, jer ga ovde za njih nema. Već time je nagovešteno da balet u Srbiji polako nestaje, a eventualno ukidanje beneficija i povećanje starosne granice igrači nesumnjivo vide kao atak na profesiju. 
Prema rečima Stokićeve, predlagali su da se baletski umetnici oslobode starosne granice i da im jedini uslov za odlazak u penziju budu godine radnog staža (35 za žene, 40 za muškarce). Iz UBUS-a poručuju da ovo ne bi predstavljalo opterećenje ni za penzioni fond, jer bi godišnje, na nivou pozorišta, odlazilo u proseku jedan, dva umetnika, a često nijedan.

Ukupan broj angažovanih igrača u stalnom radnom odnosu u zemlji je 156 (Narodno pozorište, Srpsko narodno pozorište i Pozorište na Terazijama). Ovim rešenjem, kako Stokićeva smatra, i budžet se ne bi krnjio za one sume koje poslodavci izdvajaju za plaćanje ličnih dohodaka, poreza i dopinosa igračima koji više i nisu u stanju da ispunjavaju radne obaveze.

U slučaju da im Radna grupa predloži kao rešenje prekvalifikacije baletskih umetnika, naša sagovornica kaže:

- Borićemo se da time ne bude povređeno dostojanstvo igrača i da oni budu usmereni na slične profesije, poput pedagogije, koreografije. U tom slučaju, nastojaćemo da obezbedimo i doškolovavanja, ali nećemo dozvoliti da se rade prekvalifikacije, kao po manjim evropskim pozorištima, u krojačice, garderoberke i tome slično.  

Sonja Lapatanov, nekadašnja balerina nacionalnog teatra i predsednica UBUS-a, seća se kako je ona za penziju stasala u srećno vreme. Beneficirani staž za baletske umetnike bio je svakodnevica do 1996. i u još jednom kratkom periodu oko 2002, kaže ona i podseća:

- Moje vreme bilo je zlatno doba našeg baleta. Beogradski balet bio je respektovan kao evropski ansambl s vrhunskim ostvarenjima i rado viđen na scenama širom sveta. Danas nedostaje poštovanje ove profesije i njeno prepoznavanje najpre u našem društvu. Nepravedno rano odlazimo u penziju, ali to je deo našeg posla. Brže od drugih se trošimo i dolazimo do zamora. Mada, deo profesije su i zdravlje i estetski deo. Lekari su često zadivljeni kako mi uopšte po povlačenju sa scene hodamo, jer koštana masa je najčešće toliko oštećena, pa da nam nije mišićne, čini se kao da bismo se raspali.  

Kako voli da kaže - balet su krv, znoj i suze, ljubav i patnja. Slika bifea u Narodnom pozorištu, gde okupljeni „prerasli“ baletski igrači mahom čekaju da se završi radni dan, deluje joj nehumano i prema njima samima, a i prema mladima za koje se ne otvaraju radna mesta:  

- Mi ne želimo da budemo paraziti društva, samo želimo da pošteno i časno odemo u penziju. Aplauzi koje dobijamo kad ulepšamo živote publici nisu dovoljni. Čini se da ovde niko nije svestan trnovitog puta koji prelazimo na krvavim prstima nogu da bismo za druge što lepše odigrali na sceni. Naš prag tolerancije na bol je povećan posle godina u kojima nam je svaki dan bio ispunjen bolom, ali to ne znači da možemo da izdržimo nipodoštavanje u društvu. Nije lepo da našu ljubav prema poslu zloupotrebe.

Baletskog igrača Jovana Veselinovića (27) od prvih baletskih pokreta koje je napravio prate profesionalne povrede. Solista koji igra prvačke uloge još nije doživeo da u programu repertoara pokraj njegovog imena piše „prvak“, jer je to zvanje koje i dalje pripada nekom od starijih kolega, bez obzira na to što te zahtevnije role nisu odigrali godinama. Jovan voli da igra Žizelinog Alberta, ili princa iz „Labudovog jezera“, ali nikako ne želi da u penziju ode kao invalid:

- Dva puta sam operisao koleno, povređivao sam cevanice, kidao tetive na stopalima. Mnogo puta se dešavalo da se posle povreda vraćam iako se nisam do kraja oporavio, jer nema dovoljno mladih da bi održali repertoar. Mislim da bi trebalo što pre da se ugledamo na dobre primere iz prakse, poput Rusije i Francuske.

Prikupljena iskustva kroz takvu karijeru, zbog koje je i nosila titulu primabalerine, Ivanki Lukateli, danas pedagogu, govore da je problem baletske umetnosti pustio duboke korene u samo društvo:

- Ne možemo počinjati od repa, već od početka, to jest, školovanja igrača. Srednja baletska škola kod nas nudi im vrlo malo opšteg znanja, čime ih ograničava u izboru fakulteta, ako za njega tokom igranja uopšte pronađu vremena. U slučaju da u tridesetim prestanu da igraju i odluče da upišu fakultet, dok ga završe biće bliži četrdesetim, a ko će onda hteti da ih zaposli? Takođe, mislim da je i igračko znanje, koje stiču u srednjoj baletskoj školi, nedovoljno kvalitetno da bi posao u struci pronašli izvan zemlje. Trebalo bi da postoji nešto poput baletske akademije.

Igrajući u Nemačkoj, za dve godine je dobila na kraju „na ruke“ tadašnjih 7.000 maraka, koje je mogla ili da uplati za staž ili da ih potroši. Tamo je visokim zaradama regulisano nepostojanje beneficiranog staža za baletske umetnike.

Zato se velika balerina pita da li stručnjaci MMF-a znaju da se kod nas plate ne mogu meriti sa njihovim, pa je gotovo nemoguće uplaćivati privatno penzijsko osiguranje. U Japanu, gde je takođe radila, nema profesionalnog baleta, koji živi na račun države. Bogate mecene su njihovi „vlasnici“. Devojke koje žele da postanu balerine su, uglavnom, veoma bogate i, čak, plaćaju da bi igrale.

U Kini, kaže naša sagovornica, umetnici se školuju za ovaj posao šest godina, i to svake druge godine. Kad završe, čeka ih posao, jer oni primaju onoliko koliko tržište potražuje. Pariska opera stvorila je svoj, nezavisni penzijski fond, čime su njihovi umetnici osigurani, i to već posle 20 odigranih sezona.

Svoju profesiju skupo je platila i balerina Maja Milanović (41), koja bi sa 24 godine staža bez beneficija, trebalo sada da ode u penziju, da nije uvedena starosna granica. Kako kaže, kad je bila u pravim godinama za građenje karijere, doživela je ozbiljnu povredu kolena. Najpre, čak, nije uspela ni da dobije pravu dijagnozu:

- Šetali su me sa klinike na kliniku, nisu mogli da odrede o kakvoj povredi se tačno radi. Kad sam se koliko-toliko oporavila, vratila sam se da igram. To je trajalo još dve godine, dok mi se nije desila ista povreda. U nedostatku doktora koji se bave baš fizikusom baletskih igrača, uspela sam da od jednog sportskog lekara saznam šta mi se desilo - prekid ligamenata prednje ukrštene veze kolena. Da je povreda otkrivena odmah, ne bih sada nosila kompletno veštačko koleno. Prognoze doktora su bile da ću jedva moći da hodam, a o baletu ni da mislim.

Srećom, uspela je da nadvlada ovu situaciju, što mnoge njene kolege nisu: vratila se i igrala u svom prethodnom kompletnom repertoaru do pre dve godine. Sa setom kaže da to ipak nije bilo onim kvalitetom kojim bi mogla da joj je povreda na vreme pravilno tretirana. Bile su to godine bolova i tableta, a i jakog želuca koji je, prema njenom mišljenju, neophodan za ovaj posao:

- Žao mi je što je moja karijera ostala na tom nekom nivou zbog fizičke spremnosti, jer mi povreda više nije dozvoljavala top-formu za prezahtevne korake. Dok ste mladi, igrate punom snagom, a kad starite više igrate iskustvom i znate gde možete sebe da poštedite. U ranim tridesetim čovek je i fizički spreman i emotivno zreo da odigra ulogu. Posle 40. njegovo telo to više ne može. To je profesija koja iz vas, ako se dajete, 100 odsto iscrpi i fizičku snagu i emocije. Ležete sa bolom i sa njim se budite. U jednom trenutku samo kažete „ja ne mogu više da me sve boli“. Jednostavno, više nemate snage, a i posledice svih povreda se tek po završetku karijere zaista osete potpuno. 
Njena želja je i da oslobodi prostor mlađima. Osim toga, smatra da bi njima najbolje bilo pomoći i tako što bi im „istrošeni“ igrači, sa pedagoškim afinitetima, mogli bolje da prenose znanja, kad su sve to već propustili kroz svoje telo:

- Stvara se neki vakuum period. Umesto da ljudi posle 40. pređu u pedagogiju i podučavaju mlađe - ne, oni moraju bukvalno da sede ovde do 50. Zauzimaju radno mesto, a kako su i dalje zaposleni, ne mogu da rade i na drugom mestu, kao njihovi učitelji.

Srećom, status soliste Maji Milanović nisu nijednom zamenili statusom statiste, ali veruje da se oni kojima se to desilo osećaju kao da se sve što su do tada uradili ne poštuje. 
Umesto poniznog završetka, ona veruje, kao i većina njenih kolega, da balerine i baletski igrači u penziju treba da odu lagano, sa lepim uspomena, a ne gorkog ukusa u ustima.