Dan pre smrti patrijarha srpskog Pavla, 15. novembra 2009, objavljeno je da je predsednik Boris Tadić pozvao papu Benedikta XVI da poseti Srbiju.

Ovaj kurtoazni poziv dobio je sasvim drugu dimenziju kad je tek izabrani patrijarh Irinej, u svojoj prvoj političkoj izjavi rekao da bi poglavar SPC konačno trebalo da se sretne sa papom i da bi njegov dolazak u Niš dao počasno mesto Srbiji u obeležavanju 1.700 godina od Milanskog edikta:

- Možda je došlo krajnje vreme da i jedni i drugi kažemo šta imamo. Podela na Istok i Zapad predugo traje. Susret nam je potreban da bismo počeli da rešavamo probleme koji su se nataložili. To bi možda bila i prilika da se postavi pitanje ponovnog ujedinjenja pravoslavnih i katolika, i počne razgovor o tome. To jeste dug put i proces, toliko je vekova prošlo od deobe i podeljenosti, ali bez prvog koraka nema ni poslednjeg.

Analizirajući izjave patrijarha Irineja, mnogi su se upitali da li je to radikalni zaokret u odnosu na crkvenu politiku njegovog prethodnika patrijarha Pavla, i praktično sinhronizovana akcija crkve i države na putu ka evrointegracijama. U SPC se i ranije pominjao dolazak pape, ali je zvanični stav uvek bio da još nije vreme i da bi trebalo sačekati bolju priliku. Sociolog religije Mirko Đorđević smatra da je reč o zaokretu:

- Do sada u SPC nije bilo volje da se papa dočeka u Srbiji, iako su ga pozivali državni lideri od Miloševića do Tadića. Novi patrijarh Irinej, međutim, nekoliko puta je u javnosti obznanio da želi da se sretne sa rimskim papom čak i pre 2013, ali za to je potrebna saglasnost Sinoda i Sabora. Ipak, ne sumnjam da će tako i biti. Naša crkva je dugo oklevala, papa je bio u Grčkoj, Bugarskoj i nije bilo nikakvih problema. Pokazalo se da je to samo korak mira i ekumenski iskorak.

Teolog Goran Radenković, profesor Bogoslovije „Svetog Save“ u Beogradu, kaže da nije reč o totalnom zaokretu u odnosu SPC prema Rimokatoličkoj crkvi:

- Susreti i dijalozi su uvek bili prisutni, čak i tokom devedesetih kad je besneo rat na ovim prostorima. Patrijarh Pavle je bio otvoren prema svim hrišćanskim konfesijama: katoličkim, protestantskim, anglikanskim... ali i prema nehrišćanskim. Sećam se da mu je čak neko iz fundamentalnijih krugova zamerio što muslimane zove decom Božijom. Patrijarh Pavle je univerzalistički sagledao stvarnost, a sa papom se nije sreo verovatno zbog političkih okolnosti tog doba.

U prilog ovoj tvrdnji ide postojanje Mešovite međunarodne komisije za bogoslovski dijalog pravoslavnih i rimokatolika, koja se sastaje od osamdesetih godina 20. veka sa ciljem da razreši bogoslovske sporove između pravoslavaca i katolika, uglavnom o primatu pape nad ostalima.

Čine je najobrazovaniji teolozi i episkopi sa obe strane, a sastanci se održavaju daleko od očiju javnosti. Rad komisije prekinut je 2000, ali su ga pre nekoliko godina obnovili papa i vaseljenski patrijarh Vartolomej. Već na prvom susretu, održanom u Beogradu septembra 2006, došlo je do razmimoilaženja Konstantinopolja i Moskve zbog liderstva u pravoslavnom svetu.

Tada su učesnike, osim domaćina SPC, ugostili i predsednik Tadić i tadašnji premijer Koštunica. Prisutne je pozdravio patrijarh Pavle, u ime rimokatolika obratio se kardinal Valter Kasper, a kao sapredsedavajući u ime pravoslavne crkve mitropolit pergamski Jovan Zizjulas. Kardinal Kasper je tom prilikom poklonio patrijarhu Pavlu putir u ime pape Benedikta XVI „kao vidljivi znak njegove želje da jednoga dana zajedno služe liturgiju“. 
Na narednoj sednici Komisije, u novembru 2007, delegacije pravoslavne i katoličke crkve potpisale su u Raveni dokument od 45 stavki kojim su postavljeni temelji za ujedinjenje ove dve crkve posle rascepa 1054. U dokumentu stoji da je papa „prvi među patrijarsima“.

Ovom sastanku nisu prisustvovali predstavnici Ruske pravoslavne crkve, jer su ga napustili kad su videli da će u radu učestvovati i predstavnici otcepljene Pravoslavne crkve Estonije. Delegaciju SPC predvodili su episkop bački Irinej i episkop braničevski Ignjatije. 
Ipak, uprkos ovim ekumenskim nastojanjima, jedan deo SPC i vernika veruje da bi svako približavanje katolicima značilo unijaćenje, a možda i pokatoličenje i gaženje pravoslavne tradicije. Tako se na jednom forumu može pročitati i ovakav komentar: „Mnogi veruju da je čin poniznosti to što papa poljubi tlo države koju posećuje. U stvarnosti, on time tvrdi da je ta zemlja njegova, zbog supremacije vlasti.“

- Strah od unijaćenja i od Evrope nije opravdan. Kad bi jednog dana došlo do ujedinjenja pravoslavnih i katolika, ništa se ne bi promenilo. Papa bi bio prvi među patrijarsima, a sve crkve bi se i dalje držale svoje tradicije. Bilo bi to jedinstvo u različitostima. Srbi ne bi izgubili ništa od pravoslavlja - naglašava sociolog Đorđević, i dodaje da bi za Srbiju bila mnogo veća korist da SPC krene ekumenskim putem i za početak ugosti papu 2013. Time bi, po njegovim rečima, i srpska država stekla imidž zemlje koja se leči od prošlosti i koja je spremna na suživot sa svima.