Još jedno od retkih niških dobrih mesta, uskoro će prestati da postoji. Ukoliko se ništa spektakularno ne dogodi, zatvoriće se prostor koji je služio da Nišlije, prave Nišlije, imaju gde da odu. Stadion fudbalskog kluba Železničar biće verovatno poravnat i sravnat, pa će da se napravi neki supermarket, a može i parking. Čekaju se bageri.

Čekaju se bageri da, kao i mnogo puta u minule dve-tri decenije, oduzmu deo duše gradu. Uvek se sravni nešto što je deo niške suštine. Zar ne bi moglo i nešto da se sačuva?

Da se sačuva nešto što, recimo, traje i postoji bezmalo čitav vek, a takav je slučaj sa fudbalskim klubom Železničar i njegovim stadiončićem, napravljenim davno, po ugledu na male engleske stadione. Ups! Koji „njegov stadion“?

Železnica države Srbije, neočekivano, zauzima čvrst stav da više neće da produžava višedecenijski ugovor o korišćenju zemljišta. Zemljište na kojem je „Želja“, naime, pripada Železnicama države Srbije. I gotovo: kakav klub, kakav stadion; za mnogo korisnije stvari može da se iskoristi zemljište; zemljište je čudo.

Ali i „Željin“ stadion je čudo. Drvene tribine, miris vlažne trave, sve ušuškano, kafana, okolo topole, neobičan mir, traje trening, čuju se karakteristični zvuci lopte koja se odbija o kopačke.

Kad imate dva slobodna sata, odlazite kod „Želje“. Plus nedelja pre podne, kad je utakmica. Tada je najveći neobeleženi niški praznik. Na „Željino“ igralište dođe sve što je od pravog Niša preostalo, što se tiče ljudskih resursa.

Doduše, možda Srpske železnice imaju pravo: niški resursi su sve manji; taman toliki da napune engleske drvene tribine; taman toliki da stvore atmosferu koja na drugim mestima ne postoji; taman toliki da se smatraju čuvarima Niša; kao neka niška garda; možda osamsto duša i nešto jače.

Koga je briga za osamsto duša. 

Ali znate li vi šta je to osamsto niških duša? To je svetkovina, to je tradicija, to su i „Zona“ i „Ivkova slava“ zajedno, to je duh, to je vic, to je štimung, to je smeh, to je slava, svake druge nedelje. Ali koga je briga.

Najveća je briga Dragoljuba Novakovića Gavre, jedinstvene pojave u Nišu, čoveka koji je, lično, učinio sve što se može i sve što se ne može da od malog fudbalskog kluba napravi niški građanski kult. To mu je pošlo za rukom.

Dragoljub Novaković Gavra, direktor „Želje“. Kakav lik. Tog čoveka je nemoguće opisati; morate ga doživeti. On je paradigma Niša. On je inkarnacija niškog duha. On je Nišlija, bez primesa.

Ta paradigma je poražena, zbog zemljišta. Sve što je Gavra decenijama radio i gradio otići će u vetar. Ostaće kratkotrajna legenda „bilo jednom u Nišu“.
Ako se nešto spektakularno ne dogodi.

A bilo bi zbilja spektakularno da grad, grad Niš, smogne snage i čvrsto stane na stanovište da „Želja“, kao niška građanska institucija, mora da postoji u obliku u kojem je do sada postojao. Kažemo spektakularno, jer se, kad su se u Nišu gasila razna kultna mesta, nije zapažala preterana zabrinutost gradskih vlasti.

Hajde sada neka bude drukčije.

Valjda se može pronaći rešenje za zemljište.

Hajde da sačuvamo deo niške duše.