Nema reči kojima može da se iskaže koliko nam se život promenio otkako nema Milenka. Svako od nas to trpi na svoj način. Mlađi sin Nikola (15) isplače se kad mu je teško, stariji Ivan (20) je zatvoreniji, pa pati u sebi, a ja se trudim da budem hrabra da njima ne bih otežavala.

Ovim rečima počinje potresnu priču za NT Snežana Vesković Zablaćanski, supruga glumca Milenka Zablaćanskog, koji je pre nešto više od dve godine tragično stradao u saobraćajnoj nesreći na Zlatiboru.  

- Prvih dana posle sahrane, Nikola mi je svaki put kad bih krenula iz kuće govorio: „Mama, čuvaj se“. Redovno me je zvao telefonom i pre nego što bih stigla na posao, da proveri da li sam dobro. Toliko se plašio da se i meni nešto ne desi, da ne ostane bez mame kad je već izgubio tatu. Tek su se u poslednje vreme malo opustili. Ivan čak vozi auto po gradu. Dobri su to dečaci, odgovorni, odlični đaci. Pričamo o Milenku, sećamo se svaki dan. Srećna sam kad ga vidim na televiziji, kad se neka serija reprizira. Makar tako...

Snežana je bila balerina Pozorišta na Terazijama, a sad je baletski pedagog i koreograf. Stariji sin je krenuo očevim putem i studira FDU, dok je mlađi u Tehnoart školi, ali takođe planira da postane glumac.

Sećanje na supruga često prekidaju suze:  

- Dovodili smo ih kao male u pozorište, osetili su atmosferu za koju mnogi kažu da je zarazna. Mislim da njihovo opredeljenje ima veze sa tim, ali verovatno i sa genetikom. Milenko je bio neobično talentovan. Njegov odlazak je veliki gubitak, ali zahvalna sam Bogu što nas je spojio, što sam poznavala i volela tako izuzetnog čoveka. Retko se sreće ta vrsta energije. Bio je vredan, odgovoran, duhovit, voleo je da analizira događaje i ljude. Čime god da se bavio - nije bio površan. Imao je širinu, dubinu i toplinu. Prolazili smo kroz teške situacije, preživeli i devedesete, inflaciju, rat, trčali da promenimo dinare koje smo dobijali u pozorištu da bismo kući doneli deset maraka. Nije čekao da samo u matičnoj kući dobije posao, osmislio je i realizovao predstave po celoj Srbiji. Radio je sa amaterima, mnogi od njih su kasnije otišli na Akademiju i postali poznati glumci, kao recimo Nebojša Glogovac.

- Imao je mnogo prijatelja, interesantnih ljudi u profesiji i van nje. Svi su se trudili da nam pomognu i olakšaju gubitak. Kolege iz drugih pozorišta komentarisale su kako je divno kad kuća toliko učini za neku porodicu koliko je Pozorište na Terazijama učinilo za nas. To mnogo govori o upravi, ali i o tome koliko je Milenko vredeo.

Sa sinovima danas živi na Dorćolu, u potkrovlju koje je delo pokojnog supruga. Kaže da je Milenko štedeo i svaki dinar ulagao u taj stan. Kasnije je napravio i kućicu na Zlatiboru, u Gajevima, gde je rado odlazio, družio se sa meštanima, pešačio u prirodi:

- I deca i ja volimo da idemo na Zlatibor, ali uvek osećam strašnu glavobolju. Teško mi je kad krenem prema Gajevima, a opet, osećam potrebu da budem tamo. Ružna sećanja se pojačavaju i s dolaskom Božića, uoči kojeg je Milenko stradao.

Novu 2008. porodica Zablaćanski dočekala je upravo u toj vikend kući na Zlatiboru, s mlađim sinom Nikolom i prijateljima. Rešili su da se vrate u Beograd 5. januara:
- Na vestima su neprekidno javljali da širom zemlje pada ledena kiša i da na put kreće samo ko mora. Na Zlatiboru je, naprotiv, bilo vedro, ni traga od ledene kiše, oko četiri stepena u plusu. Dogovorili smo se da moja prijateljica i ja sa sinovima krenemo autobusom, a Milenko za nama „opel vektrom“. Plašila sam se kako će voziti po toj poledici. Obećao je da će stati ako bude suviše opasno i prenoćiti kod prijatelja u Mačkatu, Požegi ili Čačku. Mislim da je to rekao samo da bi me umirio, a da je, u stvari, želeo da stigne u Beograd da bismo sutradan, na Badnji dan, svi bili na okupu.

- Odvezao nas je do stanice. Bilo je oko četiri popodne. Pozvala sam ga oko pola pet da proverim da li je krenuo. Nije se javio. Mislim da se u to vreme tragedija već dogodila. Kasnije sam čula da je svratio do omiljene prodavnice, pojeo parče pite i krenuo na put. 
Snežana tvrdi da je Milenko bio smiren, iskusan i oprezan vozač. I istraga je potvrdila da je on vozio 30 na sat, a Petar Šišović, koji je prešao u njegovu traku preko duple linije i direktno ga udario „mercedesom“, čak 103 na sat na delu puta gde je brzina ograničena na 80 km:

- Tokom istrage sam čula da je Šišović na Zlatiboru poznat kao loš vozač i da mu to nije prvi sudar. Pričalo se da će pre ili kasnije na putu ubiti nekog, ili sebe. Čini mi se da ljudi u manjim sredinama voze prebrzo. Tim putevima su prošli hiljadu puta, odlično ih poznaju i nekako veruju da im pripadaju, da na njima smeju da se ponašaju kako hoće, čak i da voze suprotnim smerom.

Šišović je na Zablaćanskog naleteo kod mesta Jevremovići, na magistralnom putu Užice-Zlatibor. U policijskom izveštaju piše da se udes dogodio „na levoj strani kolovoza iz pravca Užica prema Čajetini, kojom se iz pravca Zlatibora spuštao beogradski automobil. Bio je to direktan sudar po sredini dva vozila, ali je „opel vektra“ više oštećena na levoj strani“.

- Sa Šišovićeve strane je desno bilo veliko proširenje, a sa Milenkove samo provalija. Nije imao kud. Istraga je pokazala da uzrok nije alkohol, već bahata vožnja. Šišović je na sudu govorio da je bio mrak, uslovi vožnje otežani. Međutim, nije bio mrak, a ako su već uslovi vožnje bili otežani - zašto je vozio tako brzo? Bilo je mučno na suđenju, Šišović je negirao navode i policije i svedoka koji je išao iza njega i signalizirao mu svetlima da se vrati u svoju traku. Branio se da je neki auto išao na njega, da je probao da ga izbegne...

- Još sam bila u autobusu kad su mi javili za udes. Zamolila sam vozač da stane i sišla da bih se vratila u Užice. Nikola je nastavio za Beograd s mojom prijateljicom i njenim sinom. Kad sam stigla u bolnicu, operacija je već bila u toku. Stariji sin Ivan mi je poslao poruku koju i danas pamtim: „Mama, ne brini. Tata je ceo život bio borac, pa će se i sad izboriti“.

- Imao je teške unutrašnje povrede glave. Tri dana posle operacije hematom se povukao, stanje stabilizovalo, pa je helikopterom prebačen na VMA. Sve vreme je bio u komi, reagovao je samo na jako grube nadražaje. Ne znam da li bi neko drugi toliko izdržao. Bio je izuzetno korpulentan, fizički jak, svakodnevno je vežbao, pešačio, držao do kondicije i telesne spremnosti. Lekari na VMA bili su krajnje korektni, dozvoljavali mi da ga posećujem dva puta dnevno. Dok mi 22. januara, oko pola šest uveče, nisu javili da je sve gotovo.

- Svi su se nadali da će uspeti da ga spasu. Sećam se kako mi je jedan doktor rekao: „Ne volite samo vi Milenka, i mi ga volimo!“ To mi je bila uteha, ako uopšte ima utehe. Ipak, nije vredelo.