Profesor dr Marija Bogdanović, profesor emeritus, nedavno je zajedno s kolegama profesorima sa Odseka za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu proslavila 50. godišnjicu osnivanja ove katedre.

Na fakultetu je provela čitav život. Za Titovo vreme kao student i među prvim generacijama diplomiranih sociologa, kasnije kao doktor nauka i profesor, i u najgorem periodu devedesetih kao dekan, a od 2000. kao rektor Univerziteta u Beogradu na čijem čelu je ostala dva mandata.

Na osnovu dugogodišnjeg iskustva, profesorka Bogdanović, specijalno za Nedeljni Telegraf, ocenjuje bolonjske reforme, kvalitet obrazovanja novih generacija studenata, njihove proteste nekad i sad, kao i celokupno stanje u društvu koje se reflektuje i na Univerzitet.  

Koji su, zapravo, bili osnovni ciljevi Bolonjske deklaracije?

- Osnovna ideja Bolonjske deklaracije je da se do 2020. u Srbiji, kao i u drugim evropskim zemljama, postigne 30 do 40 odsto visokoobrazovanih stanovnika. Međutim, da bi se došlo do ovog postotka, uvođenje evropskih standarda u obrazovanje značilo je povećanje efikasnosti studiranja, to jest, da se prolaznost, koja se kreće oko 16 odsto, značajno poveća i studije završe u statutom predviđenom roku.

- U ovaj okvir pozitivnih ideja spadaju i povećanje kvaliteta studija putem uvođenja bodovnog sistema, mobilnosti studenata i nastavnika, interaktivne nastave, interdisciplinarnosti da bi studenti svoju osnovnu nauku mogli da sagledaju u jednom širem obrazovnom okviru, priznavanje diploma u evropskim zemljama. Obrazovni proces, u okviru navedenih standarda, trebalo bi da odgovori i na zahteve tržišta.

Zbog čega ove ideje kod nas nisu urodile plodom?

- Reforma nastave prema navedenim principima počela je da se sprovodi u društvenom okruženju koje nije bilo spremno, niti je bilo u mogućnosti da stvori uslove za njihovu primenu da bi se postigli navedeni ciljevi, a neke preporuke su i pogrešno shvaćene. Međutim, potpisivanjem Bolonjske deklaracije (2003) prihvaćena su i pravila igre kojih se trebalo pridržavati.

Kako naše visokoobrazovne institucije odgovaraju na zahteve tržišta?

- Obrazovanje prema zahtevima tržišta pretpostavlja razvijenu strategiju razvoja pojedinih delatnosti i, shodno toj strategiji, planiranje obrazovnih kadrova određenih profila. Tako nešto u našoj zemlji ne postoji, univerziteti upisuju studente prema prostornim i kadrovskim mogućnostima, a često i izvan tih okvira. U ovom kontekstu se postavlja i pitanje da li osam državnih univerziteta sa 85 fakulteta i šest privatnih sa 43 fakulteta u zemlji Srbiji, uz 80 viših škola, zaista znače i kompetitivnost, te podizanje kvaliteta nastave!

- Univerziteti u vreme uvođenja reforme nisu bili, i još uvek nisu u potpunosti opremljeni potrebnim prostorom, ili su fakultetske zgrade u stanju ozbiljnog propadanja, materijalna sredstva za rešavanje tih problema nedostaju, tehnološka opremljenost je nedovoljna... 
l Zar osnovni cilj Bolonje nije bio podizanje kvaliteta nastave i efikasnosti studiranja?
- Smatram da se svođenjem naučnih disciplina na jednosemestralne kurseve, što je bila samo preporuka a ne i apsolutni zahtev, gubi celovitost saznanja iz oblasti koja se studira. Da biste mogli efikasno da radite u praksi, znanje koje stičete tokom studija na kraju treba da dobije celovit smisao. Iz te celine znanja vrlo lako možete da idete u specijalne oblasti. Sada studenti ni u glavnim disciplinama ne stiču taj celovit uvid u oblast koju studiraju. Sazrevanje znanja odvija se postepeno upravo kroz savladavanje tih disciplina i njihovom dopunom posebnim, ali relevantnim disciplinama za odgovarajući obrazovni profil, koje mogu da budu i jednosemestralne. Međutim, cele studije su danas toliko parcijalizovane, većinom kroz niz izbornih kurseva koji su, u stvari, posebne nastavne teme ranijih disciplina, pa su nastavnici ispunili standard opterećenosti, a student slobodu izbora!

Kakve smo studije dobili uz nove reforme?

- Samo studiranje je pretvoreno u neku vrstu više škole. Ne možemo više govoriti o pravom univerzitetskom obrazovanju. Ovde svakako treba pomenuti i pitanje interdisciplinarnosti, ali ga moramo posmatrati iz ugla njegove funkcionalnosti u obrazovnom procesu, a kasnije i u praksi. Interdisciplinarnost podrazumeva očuvanje specifičnog saznajnog ugla neke oblasti istraživanja uz dopunu saznanjima iz drugih disciplina, čineći na taj način jedan komplementaran način promišljanja o složenim pojavama.

- Primera radi, skoriji razvoj u biomedicinskim poljima doveo je do značajnih moralnih teškoća o pravima i dužnostima pacijenata, profesionalaca u zdravstvu, subjekata istraživanja i istraživača. Od sedamdesetih godina prošlog veka, članovi bezbroj akademskih disciplina - uključujući biologiju, medicinu, filozofiju, sociologiju, religijske studije i pravo - uključili su se u složena etička pitanja koja je ovaj razvoj pokrenuo. Pri tom, da bi se donela neka konkretna odluka, svaka od navedenih disciplina, iz svog ugla gledanja, skreće pažnju na zdravstvene i društvene posledice, na pravnu regulativu, na etička pitanja, na različit pristup od strane različitih religijskih normi u situacijama primene biomedicinske tehnologije na svet života uopšte.

- Danas, nažalost, na Univerzitetu u Beogradu jedna trećina fakulteta je isključila društveno-humanističke discipline iz svojih programa, u ime „stručnjaštva“. Na taj način lišila je mladu generaciju onih saznanja koja im govore o prirodi društva i pojedinca, o tome u kakvom društvu žive, s kakvim problemima se to društvo bori i, na kraju krajeva, u kakvom je položaju sam Univerzitet u tom duštvu, o posledicama koje može imati rad u bazičnim naukama, u farmakologiji, nekim tehničkim naukama, na kvalitet života.

Da li je „Bolonja“ ipak donela i neke pozitivne efekte?

- Kad je reč o uvođenju interaktivne nastave, može se reći da je to jedan ozbiljan pomak ka poboljšanju kvaliteta same nastave. Pre svega, stvara uslove kontinuiranog rada studenata koji ne samo da mogu da postavljaju pitanja tokom časa, već i da se pripremaju za nastavu; na drugoj strani, nastavnici treba da budu spremni za dijalog, za provokativna pitanja, dublja razjašnjenja.

Kako se univerzitetski profesori snalaze u novim uslovima obrazovanja? Da li im bolonjski sistem omogućuje bolju komunikaciju sa studentima?

- U ovom kontekstu pozitivnih i neuspelih, ili nepravilno shvaćenih reformskih zahvata, ostaje činjenica da su mnogi nastavnici angažovani na više univerziteta ili fakulteta i da im ta veoma povećana angažovanost ne ostavlja dovoljno vremena da se više posvete radu sa studentima na svom, matičnom fakultetu. Ne samo da bi došlo do povećanja kvaliteta i osavremenjivanja nastave, već bi i svakodnevni kontakt i rad sa studentima obavezivao i studente da mnogo više i kontinuirano rade, i da na vreme završavaju studije. Osim toga, angažovanost asistenata/saradnika u nastavi je izuzetno velika, te im ostaje malo vremena za završavanje svojih naučnih obaveza u predviđenom roku.

Koliko se današnji diplomci, magistri, doktori nauka razlikuju od nekadašnjih?

- Ukratko, o povećanju efikasnosti studiranja i kvaliteta znanja koje se stiče na univerzitetu, još je rano govoriti. Ne sme se, zarad formalne efikasnosti, zanemariti temeljitost obrazovanja. Mobilnost nastavnika i studenata je još nerazvijena, a mora se naći rešenje i za ovoliku parcijalizaciju obrazovnog procesa.

- Ostaje i otvoreno pitanje koji je profesionalni profil studenta koji dodiplomske studije završi na jednom fakultetu, završi master na drugom, a doktorat stekne na trećem!? Velika šteta je napravljena i onoj generaciji studenata kojoj je omogućeno da posle osnovnih, starih studija, bez magistarskog ili mastera, upišu doktorske studije. To se kod ove generacije studenata jasno pokazuje kao nedostatak vremena za sazrevanje znanja kao uslova za praćenje višeg nivoa nastave. Verujemo da će rad Akreditacione komisije doprineti rešavanju ovih i mnogih drugih nespretnih, ishitrenih reformskih rešenja.

Kako se menjao obrazovni sistem otkako ste Vi profesor na Univerzitetu? Šta je nekada bilo bolje i zašto?

- I u prethodnim periodima u obrazovanju dolazilo je do promena studijskih planova i programa. Menjala su se vremena, okolnosti i mogućnosti. Neke nauke su postepeno iščezavale, a nove se uključivale. Pratilo se šta se radi u svetu, ali se temeljitost i celovitost profesionalnog obrazovanja ozbiljno negovala. Nastavnici su za studijske boravke i usavršavanja koristili stipendije, a potom su i kao gostujući profesori boravili na stranim univerzitetima. Pogledajmo mostove, sajamske hale, hidrocentrale, napredak u lečenju mnogih bolesti, snažan razvoj kritičke svesti u društvenim naukama... Te generacije su umele da rade i imale šta da kažu. Nisu one bile samouke, učile su na iskustvima drugih.

- Da pomenem samo neke fondacije koje su tim generacijama omogućavale kontakt sa svetom: Fulbrajtova (od 1964. do 2006. boravilo je 2.755 kandidata iz Srbije), Ron Braun (1994-2006, 30 kandidata), Hjubert H. Hemfri (1978-2006, 14 kandidata) JFDP (1994-2006, 34 kandidata), a tu su i druge fondacije kao što je Humbolt, DAAD, Onazis... Iako je bilo prekida u radu ovih fondacija, ipak se održavao kontakt sa svetom, a tu su i mnoge međunarodne naučne i stručne konferencije i kongresi na kojima su učestvovali i naši naučnici s referatima, pripremajući i posebna izdanja časopisa za te prilike. Uz sve ove fondacije i brojne međunarodne skupove, koji omogućuju praćenje razvoja nauke, danas su na raspolaganju i bogatije biblioteke i internet.

Kako Vam danas izgledaju demokratske promene? Da li su i koje poluge društva zakazale?

- Današnje vreme je donelo mnoge promene: društvo je segmentirano, osiromašeno, privatizacija se obavlja uz veliku korupciju, prisutni su finansijski i svi drugi oblici kriminala, afere na sve strane, koje se po izbijanju odmah zataškavaju, svađe unutar i između partija, lični i grupni interesi su dominantni u svim delovima društva - to je društveni kontekst u kome funkcioniše i univerzitet. Da li i kako u ovim uslovima održati snažan univerzitet kad je komercijalizacija zahvatila sve oblasti života?! A komercijalizacija u obrazovanju vodi dalje u površnost, nedoučenost... Dokle ćemo ovu situaciju pravdati floskulom tegoba društva u tranziciji.

Da li bi mladi danas mogli da pokrenu bunt razmera studentskih protesta iz šezdesetosme i devedesetih, i za kakve promene bi trebalo da se zalažu?

- Uopšte ne verujem u mogućnosti nekog ozbiljnijeg bunta studenata. Oni će trgovati sa Vladom dok jedni drugima ne dosade.