Srbi su jedna od retkih hrišćanskih nacija koju u ove slavske, prednovogodišnje i predbožićne decembarske dane ne hvata nikakvo posebno raspoloženje, pogotovo ne ono, najtradicionalnije: ljubav prema bližnjem i sklonost ka dobrim delima. Imuni smo na dobra dela.

Tačnije, imuni smo na tuđu nesreću. Ne dodiruje nas; ne vidimo razlog da pomognemo; sležemo ramenima. Uostalom, niko nam i ne traži pomoć; nesrećni i siromašni su uglavnom ponosni. I šta sad mi tu da se petljamo.

Učaurili smo se u mali krug: ako je nama i našoj deci dobro, završili smo posao. Emocije nam ne idu dalje od dnevne sobe. Nemamo senzore za milosrđe; ne razumemo retke ljude koje pogađa, na primer, činjenica da prvi komšija živi sa penzijom od osam hiljada dinara.

Volimo da citiramo poslovicu kako smo svi mi, pojedinačno, krojači sopstvene sudbine. I eto, mi smo našu skrojili; ko je kriv drugima koji nisu uspeli?

Štaviše, na neki naopak način osećamo se kao pobednici - mi koji imamo, nad onima koji nemaju. Pri tom često zaboravljamo da je utakmica bila neravnopravna.

U nekom trenutku izgubili smo dirljiv Božji mehanizam koji bi trebalo da je u svima nama: saosećanje. To ne znači ništa drugo nego da smo izgubili deo duše. To ne znači ništa drugo nego da smo postali samoživnici.

Poznajem ljude koji odlaze na sahrane ne da bi izrazili iskrenu tugu zbog tuđe smrti, nego da bi crno na belo pokazali kako su oni živi i zdravi.

Nema saosećanja u Srbalja zato što od saosećanja nema nikakve koristi. Ta  logika nas uverava da od svake pomoći i milosrđa imamo samo štetu. Saosećanje i milosrđe se ne vraćaju, to je bespovratno. Kod ljudi koji imaju, nema ništa bespovratno.

Nema ništa bespovratno, čak i u ovim tajanstvenim danima, u kojima misli ubogih lutaju davnim tugama koje nikad nisu prestale, i u kojima, ipak, lebdi neka nada da nije sve izgubljeno.

Izgubljeno je: nijedan bogataš se nije setio da, ako ništa drugo, pošalje po deset evra smrznutim nesrećnicima na lapovskoj pruzi, da imaju za čaj i sendvič.

Nijedna parohija nije pozvala sirotinju da im da po hiljadu dinara, jer je takav božji i nebeski red, pogotovo u ovim danima kada nad nama lebde najveće tajne.

Nema ljubavi, nema milosrđa, nema saosećanja, nema pomoći, čak ni simbolične.

Ničeg bespovratnog nema u Srbiji.

Bićemo kažnjeni.