Zovu me na ulici po junacima iz mojih serijala: Slavujka, Baki, Rokeri s Moravu... Iznenadim se kad mi izrecituju stihove iz neke pesme koje ja ne mogu da se setim.

Tako Borisa Bizetića, uspešnog kompozitora, popularnog pevača i sjajnog šoumena, svakodnevno pozdravljaju obožavaoci, dobacuju mu mladi, ali i stari, jer njegova karijera traje već decenijama.

- To je znak da sve ove godine nisu bile uzaludne. Uvek sam se pojavljivao s nečim novim, dakle, postoji nešto zbog čega bi mi se i deca na ulici javljala. Stariji tuguju za vremenima kad su bili mladi. Prilaze mi da mi kažu da su ćerkama dali imena po mojim pesmama: Marija, Tamara, Isidora... Dvoje su čak odlučili da se venčaju uz moju pesmu.

Kako Vam danas izgledaju Vaši prvi koraci u muzici?

- Kad sam imao šest godina baka me odvela kod stručnjaka za klavir, da utvrdi da li imam sluha, što je bilo važno u mojoj porodici. Rekao je da imam i nadam se da ih nisam obrukao. U Srednju muzičku školu „Stanković“ išao sam s radošću, zato što je društvo bilo simpatično, a tu sam i odmah upecao svoju devojku, s kojom sam pre neki dan proslavio 41 godinu poznanstva.

Kako ste se upoznali?

- Ona je išla u drugu smenu i učila obou. Načuo sam da piše pesme, pa sam izmislio „Klub pesnika“, okupio desetoro njih koji pišu poeziju i tako je namamio da bih mogao i tu da je viđam.

Šta ste Vi svirali?

- Bio sam na teoretskom odseku, ali s predznanjem sviranja gitare. Prolazile su godine, pa sam naučio da sviram sve što ima dirke. Onda sam upisao istoriju umetnosti, ali sam posle nekoliko ispita odustao od fakulteta, jer je u tom trenutku na svim radio stanicama treštao moj hit „Ako jednom vidiš Mariju“. Ona je razbila tržište i ja sam dobio nebeski signal da ne treba da studiram, već da ispoljavam ono što imam u sebi. Uglavnom sam samouk.

Kako ste ostvarili saradnju s Mikijem Jevremovićem?

- Miki je bio u diskografskom zatišju kad sam ga sreo. Predložio sam mu da čuje nekoliko mojih pesama, od kojih je odmah „bezecovao“ jedno deset, koje su postale hitovi. U međuvremenu sam komponovao i nove pesme za njega, a od 1971. do 1976. učestvovao sam na svih šest Beogradskih proleća i dvaput pobedio, s pesmama „S kim si sada kad je tužno vreme“ i „Dosta mi je njenog hladnog osmeha“. Van toga smo stalno izbacivali ploče, jer je Miki objavljivao po dva singla godišnje.

- Javljali su mi se i drugi pevači, Đorđe Marjanović, Dragan Stojnić, Olivera Katarina, jer su videli da pravim neki novi zvuk i novu pop muziku. Do osamdesetih sam sarađivao s 30 jugoslovenskih pevača i u zabavnomuzičkom i u narodnjačkom fahu. Na poslednjem singlu Silvane Armenulić vodeća pesma je moja „Dani naše mladosti“. Toma Zdravković me je zvao da mu napišem aranžmane za pesmu „Lele, lele, Ciganko“. Zvali su me iz raznih krajeva, iz Crne Gore Ismet Krcić, iz Sarajeva Hanka Paldum…

Da li i danas sarađujete s velikim imenima srpske muzike?

- Pre dve i po godine odlučio sam da, posle mnogo vremena, komponujem dvadeset pesama za dvadeseti jubilarni album „Rokera s Moravu“, za koji sam pozvao u goste Lepu Lukić, Tozovca i Cuneta. Oni na tom izdanju pevaju po jednu moju otkačenu pesmu. To je za mene satisfakcija.

Koje su još sudbinske tačke Vaše karijere?

- Sudbina je htela da budem u vojsci u isto vreme kad i Zvonko Milenković i da ga testiram kako peva, da bih, kad sam izašao iz vojske, oformio „Rokere s Moravu“, gde je on, uz mene, bio vokalni solista. Snimili smo više od 220 pesama i proputovali ceo svet. Kad je država propala, rešio sam da zatvorim tu malu firmu, da budem više uz porodicu i da se bavim TV-šou programom. Radio sam na TV Politika šou BB-vizija. I dalje sam snimao „Rokere s Moravu“, ali nisam nastupao. Bio sam kum Željku Mitroviću, koji je svirao bas gitaru u „Rokerima“, pa mi je on ponudio da radim humorističku emisiju sastavljenu od igranih viceva. Usput sam pisao za novine i radio-stanice, ali ovo su najvažnije tačke koje su odredile moju karijeru. Sretao sam mnoge velike pevače, ali nikad se nisam družio s ljudima koji se bave istim poslom kao ja.

Zašto?

- Imao sam loše iskustvo sa saradnicima, jer su oni uz moj talenat i uz pomoć mojih pesama obišli zemaljsku kuglu, a od 1991, kad sam zaključao „Rokere s Moravu“, pa do pre dve godine, niko mi se nije javio, a bilo ih je dvadesetak. Shvatio sam da ne mogu da očekujem od saradnika da mi budu prijatelji, što se pokazalo i s ljudima s kojima sam osam godina radio BB-šou od 1994. do 2002. i snimio 536 epizoda. Saradnici prestanu da se javljaju čim više nemaju koristi od mene.

A publika, da li Vam je ona ostala verna?

- Kad se baci pogled na internet forume, vidi se da postoji stalna patnja što nema novih „Rokera“, pa se iskopavaju stare pesme. Kad sam prestao da radim BB-šou, radio sam dečji ciklus na Kanalu D, napravio sam 50 intervjua s poznatima koji su pričali o detinjstvu. Već četiri godine radim sa ćerkama emisiju „Smeh terapija“, koja ide na osam regionalnih televizija. To je kompilacija najboljih igranih viceva sa BB-šoua, uz po nekoliko spotova „Rokera s Moravu“.

Zašto danas nemate šou uživo na TV-u?

- Ljudi mi prilaze da mi kažu da bi voleli da me gledaju, ali nisu svesni da ja ne mogu da odem na TV i kažem: od prekosutra imam emisiju. Sve je u rukama vlasnika televizija, koji me ne zovu. [ou „Boris Bizetić u svom stilu“, koji sam radio na Košavi, mogao bih da radim ponovo, ali to zavisi od onih koji me imaju pred nosom, a ne zovu me.

Šta mislite, zašto je tako?

- Moguće da su u velikoj gužvi, pa ne mogu da se sete kakav kapacitet im je nadohvat ruke, a moguće je i da ti koji odlučuju imaju pogrešno saznanje o meni i mom radu. Oni ne mogu da pronađu u Beogradu u jednom liku šoumena koji ume da peva, aranžira, svira, pesnika, glumca, režisera i scenaristu. Imao sam veliku publiku i veliku popularnost. To bi trebalo da bude dobar garant onome ko vodi televiziju, da uzima nekog ko već ima stotine hiljada obožavalaca.

Šta Vi gledate na TV?

- Pratim fudbal, engleske krimi serije i filmove koji se ne emituju sedmi put. Prilično sam vezan uz TV jer sam filmofil. Od domaćih serija sam gledao prvi ciklus „Selo gori“, koji mi se dopao, ali sam odustao na polivini drugog, jer se pretvaralo u dramu, a meni je trebalo više komedije. Odlične su bile i „Rode“. Sad mi se najviše dopada serija „Na terapiji“. Imam potpuno nerazumevanje za potrebe ljudi da prate rijaliti šou i dnevni život bilo koga. Ja lično, međutim, ne želim da prisustvujem žvakanju, hrkanju i češanju nekih tipova i njihovom presvlačenju.

Poezija je Vaša velika ljubav?

- Pre prvog muzičkog koncerta imao sam, sa 18 godina, u Domu omladine, svoje prvo poetsko veče. Moja poetska misao manifestovala se i kroz tekstove pesama, bilo kroz sentimentalne ljubavne ili satirično-humorističke koje pevaju „Rokeri s Moravu“. Sve je to pesnički, a vi možete da ga volite ili ne. U mladosti sam bio umešan u tuđu poeziju kao kompozitor, pa sam još ’71. pisao muziku za albume čuvenog recitatora Raleta Damjanovića. On je tada snimio i ploču „Mostarske kiše“ Pere Zupca, a ja sam pisao muziku koja se provlačila između tih stihova. Potom je došao Mika Antić i njegov „Plavi čuperak“.

- Trenutno imam oko tri i po kile pesama, ali se ne družim s menadžerima i pevačima. Ovo je čudno vreme u kome ne znam da li treba da kukam ili da se mirim sa situacijom, ali sam čovek koji je obložen sa 2 cm stresa, jer nisam član nijedne stranke i nijednog klana, a biti sam svoj majstor mnogo je teško u ovom društvu.

Kako se oslobađate stresa?

- Pokušavam da svakog dana zasmejem sebe i svoje najbliže, humorom se branim. Smeh strašno leči, ljudi koji gledaju moje emisije kažu da im to terapeutski pomaže. Međutim, kontradiktorno je da mnogo više volim da gledam drame i krimi serije nego komedije.

Da li ste imali ponudu da uđete u neku stranku?

- Imao sam više ponuda od kada je počelo višestrančje i sve sam odbio sa obrazloženjem da sam stariji od svih stranaka i političara i da imam publiku među članovima svih partija, pa nema potrebe da javno iskazujem svoj politički stav. Nisam apolitičan. Nisam bio pristalica bivšeg režima, a sad sam svedok života koji nije nimalo bolji nego u to vreme. Mislio sam da ću živeti bolje u novoj konstelaciji. Izgleda da sam se prevario.