Jeste da nema više „onog“ Niša, jeste da građani teško ili nikako žive, sve to jeste. Pa ipak, ostali su fragmenti neobičnog niškog duha, i možda se, srazmerno veličini, građani Niša više smeju nego ostali. To su tragovi prošlosti, stope starih uspomena, legat Kalče i Ivka. U Nišu se, sve u svemu, i danas priča o mnogim smešnim događajima, pogotovo u kafeu „Nest“ koji je, eto tako, iz čista mira, postao nekako najniškije od svih niških mesta.

Nedavno je, dakle, lutkarsko pozorište gostovalo u prigradskom selu Pukovcu, čiji stanovnici važe za oštre ljude i umeju da puste kučiće na inkasante koji, recimo, naplaćuju struju. Ali dobro, vratimo se predstavi: puna sala dece, žagor, svetla se gase, počinje predstava. „Tri praseta“. I pazite sad: u trenutku kada strašni vuk počne da juri prasiće, cela sala skandira:

- Izedi gi, izedi gi, izedi gi! (Pojedi ih, pojedi ih, pojedi ih! - primedba prevodioca).
Navijaju za vuka.

A u jednoj niškoj školi policajac drži predavanje o opasnostima marihuane:

- Marihuana vam je, deco, zelena, zato je i zovu trava. I onda je iseckaju, pa uzmu onaj tanak papir i naprave cigaretu koju na jednom kraju, onako, malo zašilje. I sad, kako li se ubodu u venu, nikad mi nije bilo jasno.

A jedan Nišlija je sa ženom pravio biznis na moru. Žena je mesila krofne, a on ih prodavao na plaži. Posao nije išao loše. Igrom slučaja nađe se na nudističkoj plaži, i taman kad je hteo da pobegne od sramote, trči jedna devojka prema njemu i viče: „Čiko, čiko, stanite, hoću da kupim krofne“. Čovek stane, sačeka devojku kao od majke rođenu, i počne da je zagleđuje. Devojka kaže:

- Pa zar nikad niste videli golu ženu?

- Ama jesam, ćerko, nego gledam kako ćeš da platiš...

A na svadbi u jednoj prigradskoj kući, svekrva služi goste rakijom, pa dođe i do mlade:

- Uzmi, sine, čašicu, nije jaka...

- ’Fala mamo, ja sam više vinska...

Vodič pokazuje turistima ]ele kulu, a jedan znatiželjnik pita:

- Čija je ovo lobanja, ova, u sredini?

- Stevana Sinđelića.

- A ova manja, desno?

- Isto Stevana Sinđelića, kad je bio mlađi.

Drugi jedan Nišlija, koji već dugo radi u Beogradu, kleo se da ceo veliki post jede samo hranu spremljenu na vodi. Kasnije je utvrđeno da je post provodio po splavovima na Savi.
Nišlije prave štosove i na svoj račun. Jedan magistar stomatologije, izvanredan stručnjak, govorio je da stalno meša: da li azbuka ima 32 slova a čovek 30 zuba, ili je obratno?
Ima smeha u Nišu, čak i ovih siromašnih dana, dok pijete dobro vino u kafeu „Nest“, a plaćate kad primite platu.

Fragmenti niškog duha, ipak, ostaju i traju.