Možda ne bi bilo loše kad bi se jesen nekako ukinula. Da ne postoji. Kad ne bi bilo jeseni, manje bismo se sećali godina koje su prošle bez ikakvog razloga. Što je više godina prošlo, to su bezrazložnije. Kad dođete na prag starosti, jesen se sastoji od fragmenata: sanjate roditelje kojih više nema, gledate rodni grad kojeg više nema, prebirate po ljubavima kojih više nema. Na kraju zaključite da ničeg više nema. Možda će nečeg biti na proleće.

U jesen se suočavate sa propalim ambicijama. Sve je drukčije nego što ste zamišljali. Ispada da ni za šta nije bilo vremena, a bilo je godina i godina. Ali godine su maska; one sakrivaju činjenicu da razmak između mladosti i starosti ne postoji. Godine su fikcija, magnovenje, tehnička stvar, datumi, orijentacija. Godine nemaju dužinu.

Neko je davno pisao o „dimu noćne cigarete“. Jesenja priča: kiša zasipa prozore, gluvo doba, san ne stiže, ne može da povuče teret uspomena. Cigareta u dnevnoj sobi, seta u pramenovima plavog dima, tuga jer ste mogli sve, i učinili sve, a na kraju ništa. Samo odraz jeseni na mokrom asfaltu, mobilni koji je odavno prestao da zvoni, i dim noćne cigarete.

U susednoj sobi spava sin; divan san mladosti. Ljudi kažu da se život roditelja nastavlja kroz decu, ali vi znate da će i on, sin, kad sve proleti, zapaliti noćnu cigaretu. Čudne misli donosi jesen.

U jesen znate da nikada nećete videti Pariz i da je ljubav stvar datuma, jer ništa ne traje; sve je ponavljanje istog gradiva, naročito ako ste rođeni u nesrećnoj zemlji. Sve se vidi u dimu noćne cigarete, u gluvo doba i u poznu jesen.

Prođe vam kroz glavu da bi sve možda bilo drukčije da je bilo više novca. Možda. Ali cigaretu u jesenjoj noći ne biste izbegli, osim što bi neke druge misli lebdele u dnevnoj sobi. Ništa ne može da izmeni osećaj da ste u životu mnogo promašivali i da nije onako kako ste zamišljali.

Jesen postoji da vam dokaže da nikad nećete dokučiti zašto ste živeli, zašto ste se nervirali, zašto ste se trudili, zašto ste voleli. Uostalom, sve ste zaboravili: ostaje karakteristični zvuk automobila koji prolazi kroz bare dotrajalog kolovoza; sve ostalo je tišina.

Čak i sat iznad vaše glave ne kuca; električni sat. Sekundara se vrti nečujno.

Gasite cigaretu, plavi dim se raspršio, vraćate se u krevet.

Evo i sna: čeka vas društvo mrtvih pesnika.