Iz mesta Sugape krenuli smo kroz bespuće ka podnožju planine. Put kroz džunglu trajaće, po mojoj proceni, još tri do četiri dana. Izuzetno je naporno to pešačenje kroz džunglu.

Tako je pre godinu dana satelitskim telefonom Basar Čarovac (56) iz Novog Pazara opisivao osvajanje najviše tačke Australije i Okeanije - Karstenovih piramida u Novoj Gvineji. On je jedini čovek s prostora SFRJ čija se zastava zaviorila na vrhu svakog kontinenta. Od 2004, alpinista Planinarskog društva „Sandžak“ savladao je led afričkog Kilimandžara, Akonkagve u Južnoj Americi, najvišu tačku sveta i Azije - Mont Everest, da bi zatim „ukrotio“ i krov Evrope - Elbrus, Vinson na Antarktiku i severnoamerički Mekinli.

U pohodu na Karstenove piramide sa devetočlanom ekspedicijom najmanje vremena je, kako kaže, proveo u klasičnom alpinizmu:

- Samo približavanje planini traje sedam dana hoda kroz džunglu i močvaru, a tek onda nastupa svega dva dana planinarenja s konopcima do vrha - na 4.884 metra! U pore|enju sa svim ostalim vrhovima kontinenata, koje sam osvojio pre njega, ovo je bio jedan od lagodnijih. Ali sreća je uvek važna. U avgustu iste godine morao sam da odustanem od ovog vrha zbog nevi|ene magle i nevremena. Ovog puta bilo je samo malo drugačije, jer kiša na prilazu planini pada svakodnevno, a na usponu prelazi u grad i sneg, dok temperatura noću pada na nulu.

Domoroci „boje uglja“ Čarovcu su pravili društvo samo do baznog kampa. Usluge nosača su jako skupe. Niko od njih se nikad nije popeo na vrh, jer im je tamo suviše hladno, tim pre što alpiniste prate bosi. Po kiši, snegu, kroz džunglu, niko ih nije video obuvene.
Prvi kontinentalni vrh, Kilimandžaro u Africi, osvojio je 2004. Danas, kad je osvojio i ostale, taj prvi mu deluje neverovatno lako, jer je najmanje tehnički zahtevan:

- Kilimandžaro je izuzetno živopisan, do 4.500 metara čak i pitom. Na samom vrhu je večiti led koji će se, prema prognozama naučnika, otopiti za desetak godina. Sledeće godine krenuo sam na Akonkagvu u Argentini, na granici sa Čileom. Južnoamerički vrh nije toliko zahtevan, ali je iscrpljujući. Tamo sam i najviše promrzao, mislim zbog obuće. Veliki prst desne noge tri meseca mi je bio u promrzlinama.

Pred osvajanje krova sveta Mont Everesta (8.848) strpljivo je brusio psihofizičku kondiciju. Najbliži oblacima bio je posle 65 dana ekspedicije. Od toga su čak 45 proveli u isturenom baznom kampu na više od 5.000 metara čekajući da sunce zasija, da bi započeli sledeću etapu.

Pohod na Himalaje bacio je u zasenak osvajanje evropskog vrha Elbrus na Kavkazu i Vinsona na Antarktiku, iste te godine:

- Posle Mont Everesta ništa ne može da bude teško. Čak ni u beskrajnom belilu Antarktika, gde smo u obući s gvozdenim kramponima sve vreme hodali po snegu i ledu, nije bilo tako zastrašujuće. Kad se uspenjete na Vinson i svuda oko sebe vidite taj „plavi led“, koji podseća na okean, zaboravite da ste u jednom trenutku trpeli i minus 56 stepeni.

Mekinli, čiju hladnoću Čarovac upore|uje sa Everestom, iako je više od 1.500 metara niži, savladao je maja 2008. Najviša tačka Severne Amerike ostaće mu u sećanju i po savršeno organizovanom usponu, mnogobrojnim lekarskim i spasilačkim službama. Uprkos tome, ovde je doživeo jedan od najrizičnijih uspona prelazeći bez zaštite tridesetak metara grebena oštrog kao žilet, na samom vrhu.

O lošim iskustvima i ledenim smrtima ovaj iskusni alpinista ne progovora ni reč. Ne želi ni da se seća, ali ipak otkriva da je mnogo puta video kako ljudi ginu osvajajući planinske vrhove. I na Kilimandžaru, koji je okarakterisao kao najbezazleniji, video je smrt. S tim treba raščistiti u sebi i shvatiti da je u alpinizmu sreća veoma važna, objašnjava Čarovac.