Srpska industrijska proizvodnja krajem prošle godine nalazila se na svega 42,6 odsto proizvodnje iz 1989, a u odnosu na prošlogodišnju, ove godine manja je za još dvadesetak odsto. Među zemljama istočne Evrope Srbija je ubedljivo na poslednjem mestu po brzini rasta industrije u poslednjoj deceniji. To pokazuje i podatak da je od 1998. broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji smanjen za 289.000 ili za 45,6 odsto.

Najveće smanjenje broja zaposlenih imali su tekstilna industrija (75.000), proizvodnja motornih vozila i prikolica (28.000), proizvodnja osnovnih metala (27.000) i proizvodnja prehrambenih proizvoda (27.000).

Poražavajuća je i činjenica da industrija čini svega 15 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije, pa već godinama nemamo šta da izvezemo. Tako pola industrijske proizvodnje i izvoza zavisi od toga kako radi smederevska železara. Bankarske usluge i telekomunikacije ne možemo da izvozimo, a upravo u te sektore je poslednjih godina najviše ulagano.

S druge strane, industrijski giganti, perjanice socijalističkog razvoja, već više od decenije vuku celu privredu u gubitke i dugove. U prošloj godini 900 velikih, koji čine 1,03 odsto ukupnog broja preduzeća, napravilo je 71 milijardu dinara gubitaka i tako oteralo celu privredu u minus od 37 milijardi dinara. Od 2003, od kada NBS saopštava rezultate poslovanja srpske privrede, velika preduzeća izgubila su oko 240 milijardi dinara.
Niko ne sanira gigante

Profesor Jovan Ranković, bivši savezni ministar finansija, ističe da 900 velikih preduzeća pravi dve trećine gubitaka, a da je već dve trećine ovih preduzeća propalo:

- To je najveći problem Srbije. Gubici su pojeli kapital ovih preduzeća i zato su ona sad nelikvidna. Ako veliki ne plaćaju dobavljačima, ni ovi ne mogu da plaćaju svoje obaveze i onda je cela privreda nelikvidna. Gubici su uništili Srbiju. Rešenje za njih je sanacija, ali o tome niko ne govori, dok naši političari pričaju nebuloze. Ako budu čekali još godinu-dve, cela privreda će bankrotirati, a to znači da neće moći da plaća svoje dugove. Neko mora da misli i o privredi, a ne samo o budžetu.

Ne samo što iz godine u godinu tope osnovni kapital, već i plivaju u dugovima koji su često najveća prepreka da nađu kupca.

- Zaduženje velikih preduzeća na kraju 2008. iznosilo je 1.500 milijardi dinara, a od toga su 200 milijardi samo kamate. Problem nije svetska, već naša kriza, i to zbog nedostajućeg dugoročnog kapitala. Pri tom, ni dinar od hiljadu milijardi dinara zaliha ne finansira se dugoročnim kreditima, već kratkoročnim obavezama - kaže Ranković.

Profesor Mlađen Kovačević, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i ekonomiju, smatra da je u Srbiji posle 2000. primenjen metod „spržene zemlje“ koji je dokusurio industriju.

- Duboko sam ubeđen da su nagla liberalizacija tržišta i smanjenje carina na uvoz u kombinaciji s precenjenim dinarom doprineli urušavanju industrijske proizvodnje. Precenjen dinar je činio uvoz jeftinijim, pa naše firme nisu mogle da budu konkurentne ni na svom, a kamoli na stranom tržištu. Lako je videti kako se gasila naša industrija. Nekada je fabrika sijalica „Nikola Tesla“ iz Pančeva izvozila po celom svetu, a sad jedva preživljava. Tako je bilo i sa „Kluzom“, „Bekom“, „Koštanom“, „Ivom Lolom Ribarom“... - naglašava Kovačević i dodaje da je dinar danas realno precenjen za 90 odsto u odnosu na evro i dolar.

S druge strane, ulagano je u bankarski sektor jer se znalo da će u Srbiju da nagrnu pare iz inostranstva.

- Od početka 2001. do avgusta ove godine, u Srbiju je ušlo 65,5 milijardi dolara od zaduživanja, doznaka i privatizacija. Sve te pare moraju da prođu kroz banke, a s njihovim maržama zarada je odlična - kaže Kovačević.

Osim što su problem za ekonomiju, posrnuli giganti su i veliki socijalni problem, jer je u njima zaposleno 450.000 ljudi, odnosno oko 45 odsto ukupno zaposlenih u Srbiji.

Za 78 preduzeća, ponosa bivše SFRJ, koja su se našla u procesu restruktruriranja, država je oprostila dugove od preko sedam milijardi evra i još su dobili oko milijardu subvencija za plate i doprinose zaposlenima. Neke od tih kompanija su prodate u postupku privatizacije, kao što su zemunski „Zmaj“, borski „Polet“, delovi holdinga „Goša“, „Ei Niš“ ili „Mašinske industrije Niš“.

Preduzeća ili delovi holdinga koji nikako nisu mogli da nađu kupca otišli su u stečaj, gde će prodajom imovine pokušati da se namire dugovi prema poveriocima.

Ipak, nije sve socijalističke gigante snašla tako crna sudbina. Neke kompanije uspele su da nađu nove vlasnike koji su ih digli na noge. Tako je smederevska železara „Sartid“ već nekoliko godina najveći srpski izvoznik, pošto je prodata američkom „US Stilu“, doduše za svega 23 miliona evra i bez 1,7 milijardi evra dugova koje je preuzela država.
Od propasti su spasene i „Valjaonica bakra Sevojno“, koju je kupio Zoran Drakulić, i „Valjaonica aluminijuma Seval“, koja je sad u vlasništvu Slovenaca, a obe fabrike većinom izvoze svoje proizvode.

I duvanska industrija je bila zanimljiva strancima, pa su „Duvanska industrija Niš“ i „Duvanska industrija Vranje“ došle u ruke „Filipa Morisa“ i BAT-a. Takođe, bolji deo srpske privrede sad je i pivarska industrija, jer su pivare pokupovali svetski igrači, a među dobitnicima privatizacije su i vršački „Hemofarm“, koga je kupila nemačka „Štada“, zatim „Tigar“ iz Pirota, koji je postao deo „Mišlena“, i „Metalac“ iz Gornjeg Milanovca koji je privatizovan po prvom zakonu o privatizaciji.

Velike gubitaše opterećuju i dugovi, pa tako „Industrija kablova Jagodina“ na četiri tendera nije našla kupca, između ostalog i zato što se procenjuje da joj dugovi dostižu 100 miliona evra.

„Magnohrom“ iz Kraljeva je posle neuspele privatizacije i neispunjavanja obaveza „Global stila“, dela indijske kompanije „Mital“, morao da preda 10 hektara zemljišta gradu da bi pokrio 79 miliona dinara dugova javnim komunalnim preduzećima.

I kruševački „Trajal“ je primer da svaka privatizacija ne mora da bude korak napred. Iako je bugarska kompanija „Brikel“ platila 12 miliona evra za ovu fabriku, oko 2.000 radnika je do pre desetak dana štrajkovalo tražeći isplatu zaostalih plata, kao i da država raskine privatizaciju i preuzme ovu kompaniju.

Nekadašnji gigant u proizvodnji celuloze i papira „Matroz“ iz Sremske Mitrovice konačno je prodat u stečaju, pre mesec dana, za 2,86 miliona evra firmi „Industrikom“, pošto u čak sedam pokušaja niko nije hteo da ga kupi. Matroz je 2007. oteran u stečaj posle tri neuspela tendera i sa 12 milijardi dinara nakupljenih dugova.