Autor tridesetak knjiga, dobitnik NIN-ove i mnogih drugih književnih nagrada, za jedne mrgud, za druge neodoljivi cinik, Svetislav Basara već dugo ne krije razočaranost postmiloševićevskom Srbijom za koju se borio.

Nije dočekao kraj Sajma knjiga u Beogradu, iz prestonice je nestao odmah pošto je prošao dan kad je potpisivao knjige (petak, 30. oktobar). Neposredno pred Sajam, beogradska Laguna počela je ponovo da objavljuje njegove odavno rasprodate naslove, romane „Looney tunes“ i „Ukleta zemlja“.  

Zašto ste odmah posle Sajma tako brzo otišli iz Beograda?

- Pa nisam otišao baš tako brzo. U stvari, iz Beograda, zbog zagušenosti saobraćaja, više uopšte nije moguće otići brzo. Ali u vašem pitanju, slučajno ili ne, ima jedna interesantna stvar. Izgleda da smo došli u situaciju da se svako ko hoće da ode iz Beograda smatra ordinarnim ludakom. Mi smo idolopokloničko društvo, a Beograd je jedan od centralnih idola u srbijanskom Panteonu. Ko ima predstavu o tome kako izgledaju varoši u unutrašnjosti Srbije, a ja je imam, donekle može razumeti želju većine žitelja Srbije da se nastane u prestonici. Misli se da Beograd nudi više mogućnosti. Nisam siguran da je tako. U svakom slučaju, posledica te želje je sve veća paralizovanost Beograda i sve veća opustošenost provincije. Slična stvar se događala uoči Francuske revolucije: Pariz je progutao Francusku, pa kad više nije bilo Francuske, progutao je samog sebe. Ta matrica se može primeniti i na naš slučaj. Beograd već lagano proždire samog sebe. Naivčine misle da je to progres. To su, u stvari, metastaze dodatno komplikovane urođenom srpskom megalomanijom. Srbija više jednostavno nije u stanju da podnese grad veličine Beograda. Mora postojati neki razuman odnos između broja stanovnika u jednoj državi i broja stanovnika u prestonici. Kad bi i drugi sledili naš primer, a niko nije lud da to radi, Moskva bi trebalo da ima 50 miliona stanovnika, a Peking nekih 250 miliona.

Zašto ste generalno pre dve godine otišli iz grada? Šta Vam se smučilo - političari, umetnici ili narod?

- Upravo sam nabrojao razloge zašto sam otišao iz Beograda. Zapravo, ja sam i ranije, kad god sam mogao, voleo da odem u Bajinu Baštu ili u neko drugo manje mesto bliže prirodi i prilagođenije normalnom protoku vremena. Konačno, Beograd nije više ono što je bio. Žalosno je da je u kulturološkom smislu Beograd iz sedamdesetih bio svetska metropola u odnosu na ovaj današnji. Jeste, nije bilo butika, splavova, klubova, bla, bla, bla… Nije bilo svega onoga što se u uljuđenijim sredinama smatra neizbežnim, ali perifernim, pa i podzemnim velegradskim manifestacijama. Ovde se to smatra ključnim dokazom naše umišljene „svetskosti“. Sad, koga uopšte interesuju butici, splavovi, klubovi, etc, osim polusveta: pevačica, sponzoruša, politikanata i prevaranata. Ali Beograd, kakav jeste, napravljen je upravo po njihovoj meri. Dugo mi je trebalo da shvatim da su veliki gradovi odvratna mesta, čak i kad su mnogo uređeniji od Beograda. Jednom sam se zatekao u Sirijskoj pustinji. Zaustavili smo se na pola puta između Palmire i Damaska. Mislio sam: pustinje su depresivna, užasna, zastrašujuća mesta. Kakva glupost! Pustinja je veoma, veoma cool.

Rizikovaću da termin „angažovani pisac“ zvuči prevaziđeno, pa ću Vas ipak pitati šta se dešava sa srpskom angažovanom literaturom? Neretko se čuje da je kultura kod nas u poslednjoj deceniji anestezirana, uniformna, ne talasa, ne rizikuje da izgubi političke i marketinške mecene, okreće se proverenim istorijskim ličnostima i događajima?

- Srpska angažovana literatura je termin vrlo srodan onim najkraćim knjigama iz starog vica, dakle - „Albanskom telefonskom imeniku“, „Italijanskim junačkim pesmama“ i sličnim. Angažovanost, uopšte, samo je još jedna u nizu terminoloških besmislica sklepanih tokom konfuznog 20. veka, besmislica koja je prenesena u još konfuzniji 21. vek. Literatura se ne može angažovati, kao što termodinamika, recimo, ne može postati poetika. Mada je, verovatno, bilo i takvih pokušaja. Najprostije rečeno, to nije svrha literature. Uvek se nasmejem odgovoru Džona Apdajka na primedbu Gintera Grasa da se njegovi romani ne bave socijalnim problemima. „Ja nisam socijalni radnik!“ rekao je Apdajk. Slučajno je, sasvim slučajno, što je Ginter Gras odličan pisac. Opterećen valjda teškom nemačkom prošlošću, on je pribežište našao u angažmanu na strani „pravedne“ stvari. Apdajk nije imao taj problem. Sartru, recimo, Grasu, i drugim velikim autorima, angažovanost se oprašta. Nevolja je što se oprašta i mediokritetima kojima je jedini kvalitet „angažovanost“. Ali šta da se radi. Ovaj svet je, kako reče jedan poljski pesnik, Božija džungla. Ne može se od njega napraviti zoološki vrt. Ne možete, stoga, očekivati da u jednom natrulom vremenu, u kome je ljudski mikrokosmos sveden u granice trgovinsko-bankarskih transakcija, nastane velika literatura, velika umetnost uopšte.  

Da li intelektualac u ovakvom društvu može sebi da dozvoli luksuz neopredeljenog intelektualizma?

- Pošto ja nisam intelektualac, ne znam da li sam prava osoba za to pitanje. Priznajem da nisam mnogo ni razmišljao o tome, ali pojam „intelektualac“ mi nikako nije jasan. To je već mnogo opasnije od blebetanja o „angažovanosti“. Intelekt je isuviše ozbiljna stvar da bi se upotrebljavao za sprdačinu. Postoji ogroman broj vrlo drčnih i samosvesnih „intelektualaca“ koji pojma nemaju šta, zapravo, reč intelekt znači. Imaju maglovitu (i pogrešnu) pretpostavku da je to nešto u vezi sa inteligencijom i razmišljanjem. Sa druge strane, zašto bi se samo intelektualci, ma šta oni bili, opredeljivali. Svi će „intelektualci“ graknuti protiv kastinskog sistema u Indiji, istovremeno vrlo rado učestvujući u evropskoj kastinskoj podeli poslova. Intelektualci bi, valjda, trebalo da se „opredeljuju“, da oblikuju kulturnu i političku realnost, a ostali bi trebalo da ih slede. Nije to pošlo za rukom jednom Platonu; šta očekivati od današnjih intelektualaca. U najvećem broju slučajeva, to su najobičniji hodajući magnetofoni.

Dobili ste mnogo nagrada. Ko danas dobija nagrade, ili možda bolje, da li ima onih koji nikako ne mogu da ih dobiju? A ima li onih koji ih dobijaju, a ne bi smeli?

- U ovoj zemlji, pre ili kasnije, svi dobiju sve nagrade. To ne mora obavezno da bude loše. Međutim, ovde postoji samo nekoliko zaista značajnih nagrada koje skrenu pažnju na delo nekog pisca. Sve ostale nagrade su beznačajne. Kriterijumi žirija su često neshvatljivi. Ali nije to naša posebnost. Vidimo da i velike svetske nagrade, Nobelova recimo, umeju da promaše. Bilo da ne nagrade nekog ko zaslužuje, bilo da nagrade nekog koga ne bi trebalo. Ali tu se ništa ne može promeniti. Mnogo bi pametnije bilo paralelno sa nagradama uvesti i kazne. Pa kad neko, recimo, nažvrlja neku budalaštinu, žiri mu odrapi visoku novčanu kaznu. Ili ga osudi na javno šibanje. To bi značajno popravilo stanje u književnosti.

Šta Vas je najviše naljutilo u poslednje vreme? Da li Vas je nešto dirnulo?

- Nastojim da se ne ljutim ni na šta, ali veoma često se ljutim. Već godinama me, na primer, ljuti pljuvanje i pišanje po petom oktobru. Ne u verbalnom smislu. Ne može čovek očekivati od Miloševićeve posluge da ga hvale. Po petom okobru pljuju i pišaju njegova deca - petooktobarska boranija, koja je u rekordno kratkom vremenu korumpirana i koja se pretvorila u klonove Miloševićevih čibukčija. Olako straćena narodna energija nije ostala nekažnjena. Sve je obezvređeno. Sve obesmišljeno. Besmisao je u Sebago gotovo opipljiv. O stvarima kojima sam dirnut neću javno govoriti. To bi na neki način bilo njihovo obesmišljavanje.

Biste li, da Vam neko sada ponudi, u ovim okolnostima opet išli u diplomatiju?

- Ne bih. Na prvom mestu, ne odobravam našu aktuelnu spoljnu politiku. Budući da nisam profesionalni diplomata, zašto bih sebe dovodio u situaciju da jedno govorim, a drugo mislim. Spoljna politika nije, kako to barbarogeniji zamišljaju, nekakva džemsbondovska avantura, već aktivnost čiji je cilj pridobijanje međunarodne podrške za unutrašnju politiku neke zemlje. Budući da mi nemamo profilisanu unutrašnju politiku, osim ako tako ne nazovemo niz improvizacija, ad hoc reakcija i propagandnih poteza, logično je da i spoljna politika bude konfuzna. Pošto ne znaju šta bi i kuda bi, naše bašelčije idu svugde i rade svašta. Diplomatija bi, nadalje, trebalo da bude veoma diskretna. Dočim naša obožava spektakularnost. Ništa čudno. U Srbiji su estrada i politika veoma bliske.

Kako sada gledate na taj period svog života? Zašto ste uopšte pristali da budete ambasador? Kakva je bila Srbija kad ste otišli, a kakva kad ste se vratili?

- Sve skupa, nije to bilo loše iskustvo. A kako sam se obreo u diplomatiji? Posle petog oktobra pojavila se ideja o osnivanju Kulturnog centra tadašnje SRJ u Atini. Bila je to dobra zamisao, a trebalo je da ja budem direktor tog centra. Umesto Kultrurnog centra u Atini, otvoren je konzulat u ^ikagu, što takođe nije bila loša ideja. Na kraju, otišao sam na Kipar kao ambasador. U vreme kad sam tamo otišao, Srbija je bila siromašna i neuređena, ali puna optimizma. Kad sam se vratio - zatekao sam siromašnu i neuređenu Srbiju pogruženu u otupelost i očajanje.

Jednom ste rekli da je naša stvarnost suviše nestvarna. Šta to znači?

- To znači da je u našoj sadašnjosti isuviše prošlosti. Da mi, zapravo, samo fizički prisustvujemo sadašnjem vremenu, dok svu energiju traćimo na tumačenje prošlosti i vođenje odavno izgubljenih ili dobijenih bitaka, sasvim svejedno.

Gužva oko nasilja na beogradskim ulicama ne samo da se stišala, već je i zaboravljena. Tek retki mogu da se sete imena Brisa Tatona, halabuke oko Parade ponosa… Zaboravljen je i dolazak Medvedeva. Sada je u žiži svinjski grip, a posle će biti aktuelna neka nova hapšenja, bela šengen lista i ko zna šta još. Vaš savet: kako preživeti u civilizaciji u kojoj stvarnost traje samo jedan medijski dan?

- Pa, već smo rekli da je ovde sve improvizacija i sve ad hoc. Posle erupcije nasilja nije se moglo živeti od osuda, od državotvorne rešenosti da se tom zlu stane na put. Pa se zaćutalo. Onda je došao Medvedev pa je euforija odobravanja i negodovanja preseljena na njegovu posetu. Sada je jako „in“ svinjski grip. Ovde definitivno ne postoji stabilnost čak ni u najprostijem sledu događaja. Da nije novina i televizija, ovde se više ništa ne bi dogodilo.  

Uzgred, da li se plašite svinjskog gripa?

- Ne plašim se svinjskog gripa. To je najobičniji grip.