Nekad se tako namesti, da morate da pišete bajku. Ili makar dečju priču. A možda i priču o tome da svi imamo dušu, samo se nekom vidi, a nekom ne. Eto, na primer, lovci. Može srndać koliko god hoće da gleda tužnim krupnim očima, ima da ga ubiju. Lovci kao lovci. Bezdušnici. Osim u nekim retkim slučajevima.

Redak slučaj dogodio se u ataru sela Aleksandrovac, u opštini Merošina nadomak Niša. Neobično selo, ne liči na južne naseobine, ušoreno, čisto. To je odjek davnih vremena, kada su došli Vojvođani da prave južnu prugu. Mnogi sadašnji Aleksandrovčani su njihovi daleki potomci. Uglavnom vole lov.

Redak slučaj zbio se pre 25 godina, decembra 1984, kada je Ivan Kljajić, tada mladi lovac, ustrelio divlju gusku. Značajan trofej: divlje guske sleću u ove krajeve samo kada je ciča zima, a takav je bio decembar 1984.

Pucao je Ivan Kljajić sačmarom, divlja guska se zanela u niskom letu i pala u sneg. Nestvarna slika: u ledenoj tišini i blještavoj belini ležala je lepa divlja guska. Sneg oko nje se polako topio, ružičast od krvi. Perje nesrećne ptice prelivalo se u ljubičastim nijansama. Iznad ptice stajao je Ivan Kljajić. Stajao je i posmatrao nekoliko minuta, zatim se prelomio. Sagnuo se i pažljivo je podigao sa snega. Imala je slomljeno krilo, drhtala je.

U tom trenutku Ivan Kljajić je, na neko vreme, prestao da bude lovac; postao je doktor za ptice.

Odneo je divlju gusku kući i lečio je. Lečio, lečio, i izlečio. Doduše, ostale su neke posledice: laki invaliditet. Gega se kad hoda, gega se mnogo više nego što se guske normalno gegaju. Hroma guska.

U dvorištu je napravljen lep prostor za gusku, i tako je počeo novi život ljubičaste ptice. Svi su je zavoleli, Kljajićevi ukućani pogotovo. Pričali su s njom i pokušavali da je nekako izdresiraju, u čemu nisu uspeli. Ili ipak jesu?

Naime, neverovatno: iako je mogla da leti, guska nikad nije odletela. Iako je odavno morala da završi život - na Internetu smo našli podatak da divlje guske žive najviše desetak godina - ona je i dalje živa. Ptica i dan-danas - četvrt veka kasnije - gega kroz dvorište. Na izvestan način, izaziva poštovanje.

Stara dama, divlja guska koja je naišla na duševnog lovca, postala je, u neku ruku, građanka sela Aleksandrovca.

Zavoleli su je i lovci: obilaze je, i svako malo joj priređuju rođendansko slavlje. Sednu, jedu, piju i pevaju, a hroma guska gega li se gega. Lovci su zaključili da ptica voli kad se slavi u njenu čast, pa slave sve češće. Svakog meseca guska ima rođendan.

Ivan Kljajić je, posle događaja sa guskom, sve ređe odlazio u lov. A i kad ode, najviše pazi da ne ubije neku nežnu divljač. Više ide zbog čistog vazduha, čekajući da se vrati kući i vidi kako je guska.

Guska je dobro, uskoro će imati i televizijsku promociju. Svi se nadaju da to neće biti in memoriam, i da će guska još dugo i srećno da živi.

Stvarno, kao neka bajka...