Dok ne dođe neki „Dan protiv alkohola“, ili tako nešto slično, ovde niko ne postavlja pitanje da li se u Srbiji mnogo pije. A ne da se pije, nego se suši. Tu vam je jug posebno interesantan; kao da postoji neka tradicija, takoreći zavet. J...m ti čoveka koji ne pije. Mislim, strašno.

Čini se da je jedan od glavnih alkoholnih generatora - selo. U južnim selima alkohol se i ne zove alkohol, nego „ljuta“, „meka“ i „prepek“. Na ljutu, meku i prepek navikavate se još kao dete. Kad bi neki Šveđanin video kako se - o datumima slavlja i datumima smrti - deca uče da piju, prijavio bi slučaj međunarodnim institucijama.

Južna sela prekrivena su alkoholnim legendama. Legende govore o korisnom dejstvu alkohola, naročito rakije. Imate mnoge priče koje opisuju čudesnu isceliteljsku moć tog pića. Sinopsis je, uz male nijanse, uvek isti:

Ležao deda u bolnici, i svi lekari, čak i oni iz Beograda, rekli su da mu nema spasa. I već su ćerke, sinovi, snaje, zetovi i pašenozi počeli da spremaju crninu, i već su kaparisali grobno mesto, kad, jednog zimskog dana, deda drhtavim  glasom reče:

-Ddoonesitte mmi rrrakkiju...

Poslednja dedina želja je ispoštovana, a posle kraće diskusije odlučeno je da se upotrebi „meka šljiva“, takozvana „brlja“, kao najmanje rizična po ljudske organe, izuzimajući mozak. Naime, čovek od tog pića sasvim pobrljavi; zaključeno je, međutim, da je deda i pre bolesti bio brljiv, tako da neke veće štete ne može da bude. Flaša je prošvercovana u bolnicu.

I deda je popio jednu, pa drugu, pa treću. Čašice od po decilitar, što se računa u minimalnu količinu. Trista grama.

Tada se dogodilo čudo, kakvo ni u Lurdu nije zabeleženo: pridigao se u krevetu. Mic po mic, čašica po čašica, deda kroz tri dana ustade, a bolest kao rukom odnesena. Svi su se čudili, i lekari i civili, ali, evo, četvrta je godina od tada, deda ’rani stoku, i ništa mu ne fali.

Takve, eto, legende kruže južnim selima: alkohol ne samo da nije štetan, već ima magijska dejstva. Magija se, naravno, proširila i na gradove: devedeset posto južnog gradskog stanovništva došlo je sa sela.

I džabe upozorenja lekara, džabe policijske statistike. Ne vredi.

To što se daleko najveći procenat krvnih delikata dešava uglavnom zbog alkohola, to što su svakojake vrste zlostavljanja vezane za alkohol, to što visok procenat dece u školama pije svakodnevno, sve to nema veze.

Glavno je da je brlja izlečila dedu.

Nedavno je jedan niški policajac rutinski zaustavio automobil u kojem su bili tata, mama i devetogodišnji sin. Vozač, tata, bio je malo sumnjiv pa je zamoljen da duva u balon. Balon je pozeleneo kao livada. Ali tata kaže:

- Sto posto je pokvaren, nisam ništa pio. Evo, ako ne verujete, neka i žena duva, ona uopšte ne pije.

Dune žena, balon opet snažno pozeleni. Policajac je već u nedoumici. Tata kaže:

-Eto, vidite. Ali, ako i dalje sumnjate, evo, pristajem da i dete duva!

Snebivajući se, policajac testira i dete. Balon opet zelen. Policajac uljudno otpozdravi, izvini se zbog kvara na balonu i ode.

U čemu je štos?

U tome što su i tata i mama i dete bili pijani.