Kiseli miris uglja diže se visoko do brega iznad Vreoca na kome se nalazi veliko groblje, a sa njega na tri strane sveta puca pogled na površinske kopove kolubarskog basena. Na trista metara od visa na kome se vekovima sahranjuju generacije Vreočana, zjapi provalija ugljenokopa koju su iskopali bageri „glodari“. Geolozi i meštani su ih zaustavili u poslednji čas, jer je zapretila opasnost da se padina na kojoj počiva više od 5.000 pokojnika surva u ponor.

- Pokušali su da ekshumiraju na svoju ruku, zatekli smo nedavno radnike da obeležavaju spomenike brojevima i oterali ih. Vreočani su patriote, mnogo puta smo se žrtvovali za državu, možda bi to učinili i sada, da u Kolubari nisu toliko para spiskali na privatne mašine po kopovima. Sad kažu da za raseljavanje Vreoca nemaju novca i pritiskaju nas da sami odemo: isključuju nam vodu, struju, ukinuli su dečijeg lekara. Interesuje ih samo da raskopaju groblje jer je ispod njega ugalj, ne poštuju ni žive ni mrtve - ogorčeno nam je pričao Živadin Stanković, dok se na bregu okupljala masa Vreočana da odaju poslednju poštu preminulom sugrađaninu.

Iako im je opština Lazarevac zabranila da koriste sopstveno groblje, oni pokojnike i dalje sahranjuju uz pretke, jer više ne veruju obećanjima države, opštine i rudarskog basena.

- Zvali su iz opštine Lazarevac i RB Kolubare i pitali me zašto ne sprečim sahranjivanje. Predložio sam predsedniku opštine i direktoru basena da izađemo zajedno na lokalnu televiziju, pa da sami objasne narodu zašto traže da se groblje zatvori. Nisu pristali - kaže Radosav Radonjić, predsednik saveta Mesne zajednice Vreoci, kolubarskog sela s oko 3.300 stanovnika i 1.800 domaćinstava. Ono je evropski poznato, kao najveći projekat preseljenja stanovništva i jedna od najzagađenijih tačaka starog kontinenta.

- Ne dam da mi otkopavaju pokojnog muža, imamo zajedničko grobno mesto, podigla sam i zajednički spomenik, kako misle da to sele tamo-amo. Kažu da će groblje preneti u Crne međe, u [opićima, u bestragiji. Kako ih nije sramota da prevrću kosti naših starih koji su izginuli u Kolubarskoj bici za državu, a ona im ni mrtvima ne da mira - ljuti se Slavka Marinković, milujući crni granit, vreo od septembarskog sunca.

Među ožalošćenima se proneo glas da je raspisan tender za preseljenje groblja, a mnogi mrgodno komentarišu: „Samo nek probaju“ dok ispijaju mučenicu za pokoj duše. Na pitanje da li mu je zemlja eksproprisana, procenjena i plaćena, Stanković odgovara:

- Ma kakvi, ne verujem da će ikada i biti, nemaju oni pare da presele cele Vreoce kao što pričaju, nego štrpkaju kuću po kuću gde im treba za kop, a glavni cilj je groblje. Sve ti je to politika, kao i priča da su sklonili privatne mašine s kopa, u stvari su oterali boraniju, a veliki, koji imaju leđa u svim režimima, su ostali, njihovi kamioni i bageri rade još više nego ranije!

Kad upitate Vreočane zašto je na groblju toliko svežih humki, sumorno odgovaraju da ih ubijaju stres, neizvesnost oko preseljenja i zagađenje.

- Moj drugar, '67 godište, preminuo je za stolom, s viljuškom u ruci, a drugi na kapiji kad je krenuo na posao. Žena mi je zabranila da odlazim do imanja, koje je praktično ostalo u kopu i ne mogu da ga koristim, čak ni da mu priđem autom, a plaćam porez. Svaki put kad ga obiđem, ceo dan nisam svoj - kaže Dejan Živanović.

Zbog neprestanog širenja površinskih kopova, Vreoci s visine liče na zelenu tračicu uz sivu traku Ibarske magistrale, koja se vuče kroz ogromne smeđe-crne mrlje ugljenokopa. U mesnoj zajednici kažu da će selo bukvalno biti prepolovljeno ako groblje bude ekshumiramo i počne kopanje uglja‚ jer će se u centru naselja spojiti kopovi s istočne i zapadne strane.

- Sa zapada nam prilaze polje Veliki Crljeni i polje E, a na njih se nastavlja Južno polje. Predviđeno je još jedno izmeštanje reke Kolubare i dva pomeranja reke Peštan, posle čega će kop doći do centra Vreoca. Planirano je i da se Ibarska magistrala premesti u centar sela, uz prugu Beograd-Bar, što je jedinstven slučaj da se velike sobraćajnice guraju u naseljeno mesto. Sa istoka je planirano proširenje polja D, preko našeg groblja. Međutim, deo Vreoca prema Velikim Crljenima nema uglja i ako država ne preseli te ljude kao što je obećala, oni će ostati ugušeni prašinom i dimom s kopova - objašnjava Dragan Popović, potpredsednik MZ Vreoci.

On naglašava da se priči o preseljenju sela, započetoj davne 1987, još uvek ne vidi kraj.

- Sedamnaest godina bila nam je zabranjena gradnja, jer je navodno bilo planirano da se Vreoci rasele. Onda je 2003. došla Kori Udovički, tadašnji ministar energetike, i zvanično rekla da država nema interesa za Vreoce i da eksproprijacije i raseljavanja neće biti. Onda 2005. ponovo počinje priča da kopovi moraju da se šire preko Vreoca, koji moraju kompletno da se rasele. S državom je dogovoreno da svako domaćinstvo dobije avans od 30.000 evra i potpiše ugovor, kojim se precizira kad će dobiti celu nadoknadu i iseliti se. Prema tom planu, koji je 2007. usvojila Vlada, zadnji rok za raseljavanje i isplatu je 2015. Sad je 2009, ugovori još nisu ni sačinjeni, a Kolubara bi htela da preseli groblje. Mi kažemo da se mrtvi neće dirati sve dok poslednji živi Vreočanin bude živeo ovde - kaže Popović.

Meštani sela stešnjenog između ugljenokopa plaše se da će država ponovo promeniti planove, da će mrtve preseliti da ne smetaju buldožerima, a da će živi biti ostavljeni da se snalaze kako znaju i umeju, usred rudnika.

- Predstavnici države, opštine i RB Kolubara u razgovorima pokazuju da im je stalo samo do uglja, a da su im ljudi u drugom planu. Nigde osim u Vreocima nisu insistirali da se prvo sele mrtvi, a tek posle živi. To kod nas budi strah, jer su ispod groblja najznačajnije rezerve uglja i ako dođu do njih, bojimo se da će nas ostaviti na ostrvu okruženom kopovima, da se gušimo u dimu, bez vode, dok nas ne zaveje pesak i prašina. Vreoci su na ivici nervnog sloma: najveći broj ljudi radi u Kolubari i neće protiv svoje firme, a druge strane ne može ni protiv sebe, niti sme da dopusti svetogrđe i skrnavljenje grobova - kaže Radosav Radonjić.

S druge strane Ibarske magistrale, u ravnici iz koje je izmešten tok reke Kolubare, situacija je još gora, kaže Mića Ivanković, kome je površinski kop došao do ograde. Pored njegove kuće sad tutnji pokretna traka s iskopanom jalovinom, a oblaci prašine zasipaju dvorište. Mića kaže da ne može ljudski da se okupa, jer već dvadeset dana nema vode, pošto je rudarska mašinerija presekla vodovod. Oči mu suze dok gleda svinje koje izmučene žeđu lutaju dvorištem. Stari bunar služi samo kao ukras, jer je kop poremetio tokove podzemnih voda, pa su Vreoci, nazvani po vrelima, sada suvi kao barut.

Miću smo upoznali prilikom prethodne posete, kada je bez vode bio samo tri dana i čvrsto verovao u obećanja iz Kolubare da će mu je uskoro ponovo pustiti.

- Sad kažu, nemamo više tehničke mogućnosti da pustimo vodu, a ako se ti se ne sviđa - idi. Rudari mi udeljuju po jedno bure vode, a to je malo za mene i stoku. Ima, bre, svinje da poteram u Kolubaru, a ja za njima, pa će da nas nađu u Savi. Uništili su mi život. Dao sam otkaz u firmi 2006. i došao na porodično imanje da gajim svinje, a sad ni to ne mogu - očajan je Ivanković.

Mića Ivanković tvrdi da je Kolubarina popisna komisija čekala njegove bivše prve komšije da prvo ozidaju i doteraju zgrade na eksproprisanom zemljištu, koje je zatim skupo platila, a on sumnja da je reč o korupciji.

- Pre prolaska bagera i meni su obećavali kule i gradove, a sad ne samo što neće ništa da plate, već su me prijavili zbog bespravne gradnje. Niko ovde nema dozvolu, ali nekom plaćaju, a nekog tuže - kaže Ivanković i dodaje da sumnja da je reč o osveti, zato što je Kolubaru već jednom dobio na sudu.

- Od vibracija bagera i izmeštanja reke stara kuća mi se bukvalno raspala i u njoj više nije moglo da se stanuje. Međutim, da bih dobio odštetu, bilo je potrebno sedam godina suđenja i dve ekspertize profesora Rudarsko- geološkog fakulteta, koji su potvrdili da je kop uništio kuću. Tokom parnice sam dobio šećer, a na kraju novac da podignem svinjac i kućicu od 24 kvadrata, čiji krov će da mi padne na glavu. Sad me tuže za bespravnu gradnju, čak je i svinjac ilegalan, a ja više nemam ni para ni volje da se sudim. A oni inače imaju jednog jakog pravnika, bivšeg vatrogasca, koji diplomu ne bi video da nije bilo Kragujevca - sav crven u licu priča Ivanković.

Dejan Živković se sudi s Kolubarom i uspeo je da spreči rušenje svojih baraka i svinjaca, koje čuva pas, polumrtav od buke i žeđi. Međutim, njiva od 40-tak ari sad je unutar površinskog kopa i praktično joj je nemoguće prići bezbedno. Imanje štrči kao panj u pustinji, a s druge strane drvene tarabe brunda ogromni bager. Deo njive-ostrva pripada katastarskoj opštini Veliki Crljeni, čija je teritorija takođe nagrižena zubima mašina.

- Upali su mi u posed, bager mi je isekao komad šume od 70 m2 jer su Kolubarini geometri promašili među. Tražio sam nadokandu štete, ali su mi rekli da je nemoguće proceniti vrednost šume od koje je ostala samo rupa, pa su mi ponudili celih 1.200 dinara. Sad sam ih tužio, ali oni ne brinu zbog toga, jer parnica može da traje i 10 godina. A oni imaju pravnike koji će da odugovlače, a ja moram da plaćam advokata. Očekujem da će bager ponovo „slučajno“ da mi zakači imanje, jer se njima jednostavno isplati da uzurpiraju zemlju. Međutim, neću odustati, idem do Strazbura, a zemlju im neću dati do poslednjeg sekunda, koliko god budem mogao da otežem, zato što se ponašaju kao okupatori - kaže Dragan Jeremić, predsednik novoosnovane velikocrljenačke NVO Liga za zaštitu imovine i ljudskih prava.

On dodaje da su meštani Velikih Crljena rešili da se organizuju na novi način, pošto kao građane niko nije hteo da ih sasluša. 

- Ne fermaju nas dva posto, ali smo videli da po zakonu, ako napravimo NVO, moraju da nas saslušaju, pa smo osnovali Ligu. Cilj nam je da pokušamo da dignemo glas protiv giganta i zaštitimo dedovinu, koju pokušavaju da nam otmu. Zaposlen sam u Kolubari i očekujem pritiske, možda i otkaz, ali negde mora da se kaže dosta. Mojoj porodici je dosta otimanja zemlje: komunisti su od pradede „kupili“ plac u centru sela za sitninu, posle toga su dedi uzeli zemlju preko koje su prošle 4 pruge, uključujući i Beograd-Bar. Od 5 ha, koliko nam je pradeda ostavio, brat i ja imamo zajedničko dvorište i njivu. Kad nam država otme i nju, ostaće samo 30 ara - ogorčeno kaže Jeremić.