Dva para, srpski i albanski, spremali su se da odu iz svojih sredina kad su se desili incidenti na Kosovu. Albanski par živi na granici s Kosovom i mladić radi na KiM. Ovaj naš rođen je u Kosovskoj Mitrovici. Kosovo je uzrok njihovih neprijatnosti na ulasku u Evropu. Kada albanski par stigne brodom na italijansku granicu, policija nije nimalo milosrdna, štaviše, bezdušna je. Slično se događa i srpskom paru na granici sa Mađarskom.

Ovako reditelj Goran Paskaljević opisuje jedan segment svog novog filma „Medeni mesec“, koji je prikazan u Veneciji i Torontu, u selekciji „Velikani filma“, i nastavio umetničko putovanje po svetskim festivalima. Pošto je reč o albansko-srpskoj koprodukciji, nameće se pitanje da li naziv filma upućuje na neki vid „medenog meseca“ između Albanaca i Srba.

- Sam čin da smo napravili zajednički film koji su pomogle obe države već mnogo govori. Naišao je na veliko odobravanje kritičara u Veneciji, jer su videli da smo u stanju da jedni drugima pružimo ruku, sarađujemo i zajednički stvaramo. Mi smo dve susedne zemlje na Balkanu i zajednička nam je težnja da uđemo u Evropu. Četrdeset godina vladavine Enver Hodže sa 700.000 bunkera na tlu Albanije je prošlo, ali su naišli problemi s Kosovom. Tokom tih 50 godina stvorile su se mnoge predrasude, pa smo već dugo u očima javnosti dva zavađena naroda, a tako ne treba da bude. Iako govorimo različite jezike, jako smo slični, bili smo 500 godina pod Turcima, pijemo istu rakiju, služimo se istim turcizmima.

- Pre tri godine sam otišao u Albaniju s raznim predrasudama, koje sam vrlo brzo razbio i video da je i njihova i naša jedina želja da uđemo u Evropu. Tada će se problem Kosova rešiti i to je jedini način da mirno živimo na ovim prostorima.

Da li jedan film može da bude spona između dva naroda?

- Mislim da može. Taj film već jeste spona, zajedno smo ga radili, igraju njihovi i naši glumci, ide na najveće svetske festivale. Vrlo sam ponosan što sam napravio tu malu sponu. Začuđuje što film za sada ne napadaju ni u Albaniji ni ovde. Kad počne da se prikazuje, verovatno će ga napasti nacionalisti, jer sam čin zajedničkog rada smeta njihovoj koncepciji razdvajanja.

Da li ste u rad na filmu uključili Albance da biste preskočili barijeru između ova dva naroda ili dva jezika?

- Iako svi očekuju da pravim film o zamršenim odnosima Albanaca i Srba, to ovde nije slučaj. Mnogo su bitnije emocije i ljudske priče, kao i odnos Evrope prema nama. Oni koji me u Srbiji čekaju na nož, razočaraće se. Očekujem da će biti nekih stupidnih poređenja, da li sam lepše prikazao Srbe ili Albance, ali bio sam podjednako kritičan prema svim sredinama. Kao što je „Bure baruta“ govorilo o spirali nasilja, ovaj film govori o spirali netrpeljivosti, i to ne samo između dva naroda, nego i između ljudi sa sela koji mrze ove što dolaze iz Beograda, Italijana koji ne vole Albance koji im dolaze, Albanaca koji ne vole crnce, Mađara koji se nama svete za onih 40 godina kad smo živeli od njih bolje. Neka me napadnu, film će se sam odbraniti.

Da li je bilo tenzija tokom snimanja? Kako su glumci sarađivali?

- To su dve odvojene priče i glumci su se prvi put sreli u Veneciji. Moja ekipa je došla u Tiranu s podozrenjem. Očekivali su ljude s kečićima i bedu. Međutim, videli smo gomilu ulica kao što je naša Strahinjića bana, devojke u mini suknjama i nijedno jedino keče. Oni su daleko više od nas ateisti i ne oseća se podeljenost između muslimana, pravoslovaca i katolika. Venčavaju se među sobom. Koscenarista filma iz Albanije, Genc Permeti, je iz muslimanske porodice, a oženjen pravoslavkom. Možda su za to „krive“ četiri decenije najtvrđeg komunizma u Albaniji.

Kakav je to balkanski mentalitet koji opisujete u filmu?

- Dosta smo ekscesivni u izražavanju emocija, Srbi čak i više od Albanaca, ali smo i jedni i drugi gostoprimljivi. Jako smo slični iako se malo poznajemo. Mada, starija generacija Albanaca nas dobro poznaje, jer su živeli u izolaciji i jedini prozor u svet bila im je naša televizija koju su tajno gledali, pod pretnjom zatvorom. Znaju naš jezik, naše glumce, pevače. Kad bi sutra tamo otišla Lepa Brena imala bi 100.000 gledalaca. Na njihovim svadbama pevaju se naše pesme.

- U obe priče postoji velika svadba i našim ljudima će biti čudno kad Albanci pevaju „Čik pogodi“, izmešanim srpsko-albaskim rečima. I ja sam bio zapanjen kad sam to čuo, pa sam iskoristio za film. Međutim, u filmu na toj svadbi postoje i oni koji se bune protiv srpskih pesama, jer i oni imaju svoje nacionaliste koji mrze sve što dolazi iz Srbije, kao što ovde ima onih koji mrze sve što je albansko. Očekujem da i ovde bude reakcija: „Ma, neću da gledam taj film sa Šiptarčinama“. Albanski deo ekipe se smeje kad ih pozdravim sa: „Gde ste, bre, moji Šiptari“, jer znaju tu razliku.

Koliko se sudbine albanskog i srpskog para podudaraju sa stvarnošću?

- Albanska priča bazirana je na realnoj, a srpska na elementima priča koje sam čuo o tome kako tretiraju naše ljude na granici. A oba para su sa urednim vizama zaustavljena na vratima Evrope.

Koliko su nam sada bliže granice Evrope?

- Bliže su, i ovaj film se bori da se što pre otvore. Doći će do nekog pomeranja makar u svesti gledalaca, a samo na festivalima film će videti 20.000 ljudi.

Da li ste imali neprijatnosti tokom snimanja?

- Bilo ih je kad smo najavili projekat, i u Albaniji i u Srbiji, ali su kritike pre svega stizale s Kosova. Međutim, rekao bih da je to bila ljubomora tamošnjih filmskih radnika koji nisu dobili novac od nacionalnog filmskog centra iz Albanije, a dobio ga je jedan srpski reditelj. Kad je deo moje ekipe stigao tamo, više nije bilo nikakvih napada. Projekat je mogao i ranije da se uradi, ali dok su ga Albanci odmah odobrili, kod nas je malo stajao, bio je nezgodan trenutak jer je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost. Onda su se kolebali, ali je ipak pamet prevladala.

Koliko je novca uloženo u film?

- Prva sredstva dao je Nacionalni filmski fond iz Albanije, a zatim naše Ministarstvo kulture, iz fonda za značajne međunarodne projekte. Učestvovali su sa po 400.000 evra. Ostatak para uložio je Beograd film i ja lično. Dve godine sam radio ovaj film i nisam dobio ni dinar honorara. Prodao sam veliku kuću u Beogradu da bih završio film i ostao nezavisan.

Kako su albanski političari reagovali na film?

- Film će ovde biti prikazan 24. novembra, a četiri dana potom u Tirani, i tada ćemo znati reakcije. Po pisanju albanske štampe, posle Venecije film je jako lepo primljen i ne postoji nijedan negativan ton.

Da li ste u Italiji naišli na kritike?

- Deo filma se nije dopao desnim snagama, naročito Berluskonijevim medijima, dok je „leva“ štampa, koja nije pod njegovom dominacijom, digla film u nebo. Moji intervjui objavljeni su na prednjim stranama, govorio sam protiv Berluskonijeve politike nasilnog zaustavljanja imigracije. Ne mogu tako surovo da se ponašaju prema imigrantima.

Da li ovde očekujete napade?

- Čovek mora da ima hrabrosti da uđe u nešto čak i kad ga neko napada. Nikad se nisam plašio napada. Napadali su me i za „Bure baruta“, koji govori o nasilju na ovim prostorima, pa 10 godina kasnije ponovo možete da ga prikažete u bioskopu i da govori o ovom vremenu, jer je nasilje i te kako prisutno.

Kako komentarišete nasilje koje je poslednjih dana preplavilo beogradske ulice?

- Žao mi je što je deceniju od demokratskih promena još uvek živa ksenofobija. Zgrožen sam što neko ide ulicama i divljački bije strance. Niko ne može da me uveri da su grupe kao Obraz i 1389 klinci koji su se sami organizovali. Neko mora da stoji iza njih i oni su zavedeni. To su grupe koje imaju potporu u nekim političkim idejama. Tu ne treba da bude milosti. Ne smemo da dozvolimo da nam retrogradne snage kroje zakon. Mislim da je ovo što se desilo s Paradom ponosa poraz države.