U najhumanijim od svih humanih civilizacijskih pomaka, ostajemo dosledni - ne dam, iako mi ne treba.

Kad god ima neko poslednje mesto na skali civilizacijskih dostignuća, mi ga odmah popunimo. Jedno začelje je posebno zanimljivo i ozbiljno: u Srbiji, u odnosu na evropske zemlje, praktično nema donatora organa. Nema. Neće Srbi.

Uprkos sporadičnim apelima i kukumavčenju važnih medija i doktora, nema indicija da će se situacija promeniti. U najhumanijim od svih humanih civilizacijskih pomaka, ostajemo dosledni: ne dam organ, iako mi ne treba; naime, mrtav sam.

E, u tome izgleda i jeste stvar. Da li sam mrtav? Da li je, uostalom, moguće da ću ikada biti mrtav?

Na jugu se najbolje vidi neobičan odnos Srbalja prema donaciji organa. Vidi se da je ovaj narod opterećen tolikom količinom budalastih razmišljanja, da je to čudo jedno.

Kao prvo, vrlo su podozrivi prema terminu „moždana smrt“, ne shvatajući da je upravo to onaj neopozivi momenat u kojem, što se davaoca tiče, prestaje potreba za bilo kojim organom. Tu je posao za doktore: objasnite ljudima da je „moždana smrt“ jedina prava smrt.

Kao drugo, postoji snažna doza gluposti: otkud znamo da ne boli kad nam vade jetru, uprkos tome što smo mrtvi.

I uopšte: ima jako verovanje da nije isto da li ćete biti sahranjeni sa bubrezima, ili bez bubrega. Evo, raspitajte se u južnim bolnicama: koliko porodica pristaje na obdukciju posle smrti njihovog bližnjeg? Niko ne pristaje, osim ukoliko sud ne naredi. „Taman posla da ga seču“.

Odnos prema „celovitosti“ pokojnika najbolje se vidi u neverovatnim običajima pri posećivanju groblja. Na grobove se iznosi ono što je „nesrećnik najviše voleo“, u očitoj nameri da mu smrtovanje bude što udobnije. Donose se i pale cigarete, jer „voleo je jadan da popuši“. A kako da popuši ako nema pluća.

Mnogo toga se, u odnosu prema našim mrtvima, čini u ime smrti; ništa se ne čini u ime života.

Eto posla za crkvu: umesto što se, dosta mlako, slažu sa potrebom da se organi doniraju, sveštenici bi mogli da radikalnije objasne običnom svetu da je telo smrtno, a da, ukoliko postoji nešto što je besmrtno, onda je to samo i jedino neuhvatljivi fluid duše.

Neka kažu, sveštenici, da nijedan telesni organ nema veze s dušom, i neka smognu snage da izreknu kako će sve jetre i bubrege pojesti crvi, što je lošija varijanta od mogućnosti da nekom drugom čoveku donesu život.

Mnogo će vode proteći ispod nišavskih i moravskih mostova, pre nego što se znatniji broj južnih ljudi uveri u dirljivu istinu: nema ljudskijeg i plemenitijeg čina nego da dozvolimo da naš kraj za nekoga bude početak.

Nema pušenja na onom svetu; verovatno je i zabranjeno.